put pod noge!

ako se nije otvorila slika, klikni na desni gumbić miša i obeleži opciju "show picture"! Ako se deo romana, kako ga je (i)stripovao Buci, i dalje ne otvara, sliku potražite OVDE!

Patnja je najbolja! Bilo da s teškom mukom ulicama vucara razdrndanu rikša-zapregu, ulazi u ljubavne veze samo da bi stvorio uslove u kojima će ljubomorno patiti, bilo da ispija ljutu rakiju spermovaču, podržava opciju koja će održavati politički problematičnu situaciju, ili smišlja još bezbroj elegantnih načina za stvaranje sitnih pakosti prema sebi, svaki normalan čovek svoje postupke usmerava na omogućavanje situacija u kojima bivamo izloženi blagotvornom osećanju patnje. Ali ne bilo kakve patnje! Ne dolazi u obzir ona prejaka i nepodnošljiva patnja, izazvana nepopravljivim i realnim gubitkom! Nikako ni patnja nastala u okolnostima u kojima nam je narušeno zdravlje ili životna sigurnost (čije bi nam pomanjkanje ugrozilo nastavak života, pa samim tim i mogućnost budućih uživanja u blagodetima patnji). Nema govora ni o onom prostačkom, prizemnom duševnom bolu, Tantalovim ili Sizifovim mukama bez kraja, niti o surovom mazohizmu. Čitavo biće svake zdrave jedinke ište samo onu prefinjenu, gotovo idealno doziranu, tako elegantnu, a često teško dostižnu, MILDE SORTE PATNJU!

Tako i moderna arhitektura već nekoliko decenija u svakom stanu podrazumeva izradu prostorija za patnju, popularnih patila! Siromašniji slojevi društva još uvek se moraju služiti poljskim patilima, a primetićete da je sve više i javnih patila, koja održavaju žene, u narodu poznatije kao Baba Pate.

Da se ne bi narušilo ovo milde sorte paćeničko blagostanje, tu je i La’murija, ljubavna policija, koja postoji da bi se sprečila nastrana hedonistička zaljubljenost ili međusobno pomaganje pojedinaca. Ipak šačica poremećenih likova nazvanih alteregoisti, često organizuje terorističke prepade u kojima na silu pomažu i ugađaju ljudima. Priča se da su ove siledžije u sprezi sa samim đavolom (vidi ilustraciju).

Ivan, prosečni, pomalo smušeni mladić, odlučuje da učini radikalan rez u svom životu i proda svoju dušu, kako bi uz malo bogatstvo obezbedio sebi uslove za još bolju patnju. Dušu najpre nudi Bogu. U njegovim avanturama prati ga njegov prijatelj Kinez Mihajlo, crnac, po veroispovesti jevrejin koji za razliku od ostalih govori hrvatskim jezikom.

Totalna suprotnost glavnom junaku Ivanu je ultra popularni tobićtobić idolmladih, genije paćeništva i samoreklamerstva, koji se od najezdi obožavateljki sklanja u rialiti-šou “Porno big brother” koji se 100 dana emituje na najgledanijoj televiziji PDV10.2.

Uz fluoroscentu verziju naše prestonice, Ivan Tobić ispituje same granice romanesknog diskursa. Uz bespoštednu samoreflektujuće poniranje i raslojavanje, neubičajenim literalnim rešenjima, na retko duhovit način dotiče se kako bazičnih tema metafizike, religije, psihologije, tako i savremene politike i popularne kulture… i tako bla bla bla, kako bi se to već objašnjavalo u književnim kritikama, predgovorima i recenzijama.

Poveće parče radne verzije romana možete čitati ako klinknete ovde! Uz stripovane celine Miloša Bucija Trajkovića i pregršt tehnika za lakše snalaženje u tekstu uživajte u vrhunskoj čitalačkoj patnji!

U prodaji od 25. oktobra!

Mačoru Mjausu!

1. poglavlje

1. pisana celina

BAMMM!!! – počasni plotun označio je početak romaneskne celine! Preplašena jakom detonacijom, ogromna plavo-plava papiga prolete kroz rečenicu ispisanu tu baš pokraj samog početka, kroz rečenicu u kojoj se i vi sami trenutno zatekoste. Jedno papagajsko pero plavo-plave boje pade na rame debeljuškastog crnca koji je pičio kaldrmisanom ulicom i istovremeno lizao oba pola baterije od devet volti. Izgleda da je uživao u blagim neugodnostima koje je ovaj strujni izvor pružao, kao da gricka kakav električni suncokret, he! Taj se isti baš beše srdačno oprostio od jedne ćelave devojke, inače kondukterke u tramvaju, koja je u iščekivanju početka smene diskretno gasila cigaretu na podlaktici. Tramvaja u kome radi još uvek nije bilo. Ulicom je projurio samo jedan starac sa gušećom mašnom koji je vidno izmoren vukao razdrndanu rikšu u kojoj se krajnje neudobno zguralo pet gojaznih devojčica. Na zadnji branik rikše iznenada se zakači i nekakav đilkoš koji je razdragano mučio sebe slušajući preko vokmena nekakvu modernu muziku koja je garantovano uspešno iritirala njegov mladi nervni sistem. Kada bismo se osvrnuli još malo po gradskom krajoliku u koji vas ja kao pripovedač bacih (prethodno vas perfidno izvukavši iz vaših života), videli bismo da su i ostali prolaznici predano uživali u blagim pakostima niskog intenziteta kojima su čašćavali sami sebe.

Istovremeno, na nekom sasvim dvadeset devetom kraju ove urbane naseobine, jedna oniža starica prišla je svečano jednom žgoljavom unezverenom mladiću.

 - Pardoniram, momče, pitala bih nešto!

 - Naravno, bakuta. Samo brzo... – prostenja Ivan brejkdenserski se klateći sa noge na nogu, očito od neke vrste urgentnosti, kao kad hitno morate do nužnika ili nešto srodno ovoj potrebi...

 - Nova sam u kraju – žovijalno poskiči starica i namignu pod naherenom naočarom. - Gde se u blizini mogu nabasati na kvalitetnu mehaničarsku radnju za Lupak za udove? Znaš ove lunaparkovske kruške za udaranje što pokazuju snagu udarca, pa...

 - Znam, znam šta su Lupak za udovi... ali stvarno ne znam gde biste to... uh... – dobaci Ivan unezvereno se udaljavajući.

Svuda po gradu, poput semafora... ma, još mnogo mnogo češće, nalazile su se one lunaparkovske kruške za udaranje, koje ste mogli u svakom trenutku da zveknete proverivši snagu svog udarca. Ljudi su poslednjih meseci prosto ludeli za tim, mnogima su pesnice bile odrane, a zglobovi u zavojima. Naravno, bilo je i kućnih varijanti iste mašine.

 - Pokvarila se ona moja, mnogo sam je izakala... a ove ulične na žeton mnogo su mi visoke da dohvatim...

 - Oprostite, stvarno žurim. Mislim da ne mogu da vam pomognem. Imate tamo onog majstora kod Zvezdarskog vodopada, ali u ovom kraju, ne bih znao. Tobiđenja, prijatno.

 - Snoviđenja, dečko – dobaci baba propevši se na prste kako bi mahnula mladiću koji je nestajao u mekanim isparenjima vešernice koje je kuvala čaršave za obdanište. Ivan zaustavi dah kako bi vešto izbegao prijatna topla isparenja i akutno opijajući miris oplemenjivača.

Dobro je, bar me nije mazila poput većine prolaznika – pomisli i sa žućkastim izrazom lica grejfuterski izlomljenih usana ubrza, pažnje usmerene ka traženju društveno-prihvatljivog mesta za pristojno odlaganje nadiruće patnje.

Hitao je dole ka Neimaru. Nalazio se baš u jednoj od onih čežnjivo prijatnih uličica sa fluoroscentnim bašticama koje uokviruju zanimljiv niz kućica za koje upućeni tvrde da je uvek petak, osim u vreme opšte važećih petkova kad se ostalih šest dana svake sedmice smenjuju u nizu. Mala vremenska anomalija, ništa posebno, ne zamarajte mozak razmišljanjem o tome! Ma stvarno nije Ni od kakvog presudnog značaja za funkcionisanje sveta i u njemu ove skromne zajednice.

A šta jeste važno?! Pa, ako ste već tako zdravo znatiželjni, izvolite sići u donji pasus, možda vam razbistri neke od onih maglovitih delova uma u kojima su smešteni centri za poimanje svekolikih ljudskih postupaka! Dakle:

Najveća duhovna potreba i motivacija za opštim održavanjem vlastitog života (koji se svakog časa može prekinuti postupkom popularno nazvanim samoubistvo), hteli mi to da priznamo ili ne, usmerena je na omogućavanje situacija u kojima bivamo izloženi blagotvornom osećanju patnje. Da, patnje! Ali ne bilo kakve patnje! Naravno, ne dolazi u obzir ona prejaka i nepodnošljiva patnja, često izazvana nepopravljivim i realnim gubitkom! Nikako ni patnja nastala u okolnostima u kojima nam je narušeno zdravlje ili životna sigurnost, čije bi nam pomanjkanje ugrozilo nastavak života, pa samim tim i mogućnost budućih uživanja u blagodetima patnji. (Svakako da bismo već ovde mogli da uđemo u polemička razmimoilaženja, jer, složićete se, stvar je ipak komplikovanije prirode, pregršt je različitih sklonosti, ukusa, taktika i individualnih pogleda na patnju.) U svakom slučaju nema ni govora ni o onom prostačkom, prizemnom duševnom bolu, niti o Tantalovim ili Sizifovim mukama bez kraja. Čitavo biće svake zdrave jedinke ište samo onu prefinjenu, gotovo idealno doziranu, tako elegantnu, MILDE SORTE PATNJU!

Istina je da vreme, mesto i intenzitet napada patnje ponekad i ne zavisi sasvim od nas, već i od mnogih, često neshvatljivih činilaca, a svakako i od faktora slučajnosti. Nekada taj blaženi čas iščikujemo, potenciramo i uvređeno iščekujemo dok nas on permanentno ispaljuje, da bi opet taj naš trud stizao sa isplatom kada smo ga gotovo zaboravili i najmanje mu se nadali...

Tu je i ona stara, gotovo prevaziđena kategorizacija na fizičku, duhovnu i kombinovanu patnju. Primetićete i razliku po intenzitetu i učestalosti - od one male akutne paćeničke užinice (da se čovek tek malo zasladi), pa sve do dalekosežnih, dobro isplaniranih paćenićkih karijera u koje se ulagalo godinama.

Bez obzira na blagotvorna dejstva patnje, ona je u trenutnom društvenom miljeu još uvek tabu tema, a doživeti obilniji napad patnje pred drugima krajnje je nepristojno. Srećom pa moderna arhitektura već nekoliko decenija u svakom stanu podrazumeva izradu prostorija za patnju, popularnih patila! Siromašniji slojevi društva još uvek se moraju služiti poljskim patilima (zapravo za tu svrhu adaptiranim klozetima smeštenim iza tih oronulih stambenih jedinica), a primetićete da je sve više i javnih patila.

Da ne bi neprimereno pustio svojoj patnji na volju pred svim tim prolaznicima u sred bela dana, Ivan dade gas koraku, pravac ka najbližem javnom patilu. Eh, da je bar kakva fiziološka potreba u pitanju, moglo bi i iza neke zgrade ili žbuna, ali ovo, bilo bi okarakterisano kao vrhunski prostakluk, blam, bruka i sramota...

U centralnom gradskom parku koji se nalazio na Neimaru, kod okretnice autobusa koji saobraćaju na čuvenoj liniji 24 (zvanično najprijatnija trasa – najudobnija vozila gradskog saobraćaja voze po najintimnijim uličicama centra, zbog čega je putnici željni neugodnije vožne sa zadovoljstvom izbegavaju) nalazilo se najbliže javno patilo. Ali tu je sada bila neopisiva gužva koju je stvarala oveća grupa demonstranaca. Pristizali su sa svih strana, očigledno se spremajući za još jednu od njihovih mizernih akcija.

 - Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi, za-voli... – ostrašćeno su skandirali agresivnim hrapavim glasovima koji su se mešali sa kreštanjem nekoliko stotina preplašenih papagaja čija su gnezda nosila adresu ovog parka.

„Bah, odvratni demonstranci, prokleta linearno-hedonistička bagra, sve bi da nas privuku na demonsku stranu njihove logički nedovršive utopije, tih banalnih uživanja i te nerealne jednostrane društvene harmonije. Ljubav, blagostanje, uživancija očišćena od svake patnje, ah, kako naivno“, pomisli Ivan trijumfalno se probijajući do obližnjeg objekta na kome je svetlećom reklamom ispisano „Plati pa pati!“. Ah, napokon to patilo!

 - U­sluga pationice je dvadeset devet kapi plavih para! – zahukta bradata tetka (koju je krasio ogroman maljavi mladež) i oštrom žutom kandžom kucnu po tabli na kojoj je opet pisalo „Plati pa pati!“. Ivan ju je prekinuo baš dok je za stolom, za kojim je naplaćivala usluge patila, sama sebi odmereno prebijala nožni palac minijaturnim čekićem za OTO, neskriveno uživajući u dobro doziranoj patnji izazvanoj mehaničkim izvorom. Na stolu se nalazio portabl TV sa  koga je neka premršava lepotica sa dubokim estetskim ožiljklom na čelu melanholično trabunjala o nekakvoj modnoj reviji koja bi valjda trebalo da se održi unekakvoj crkvi ili hramu. Kandžožuta tetka (koja se bavila zanimanjem koje su od milja zvali Baba Pata) podiže pogled, iznenada se razneži i poče da ga mazi ispod brade, kao da je u pitanju neko umiljato pseto. Ovaj ustuknu, kanu trideset kapi novca, klimnu joj da zadrži kusur, te šmugnu u prvu kabinu levo i ne uzevši iz automata papir za brisanje suza i bala.

Pationica patila beše solidno opremljeno. Pod i zidovi na metar i po od poda bili su popločani kvalitetnim pločicama sa trbuha atletski građenog crnca, dok je gornji deo zida dizajniran unakrsnim pločicama belca i indijanke. (Koliko li je trbušnjaka bilo potrebno da se ugradi u jedno ovako luksuzno patilo? Sve pločice ravnomerno su pulsirale pri svakom uzdisaju i izdisaju njihovih vlasnika, koji su se verovatno nalazili na raznim krajevima sveta, dobro dozirano u sreći propaćivali svoje jadne živote izdržavajući porodicu litrima novca koji su zarađivali njihovi iznajmljeni trbušnjaci zaposleni u belosvetskim patilima).

Jedina stvar koja se nalazila u kabini osrednje veličine bilo je stablo ogromnog baobaba čija se krošnja nalazila negde iznad plafona pationice. Ivan ga najpre nežno pomazi u širokom luku, udahnu duboko, pa iz sve snage poče da ga grli i privatava. Zidne-pločice-trbušnjaci počeše da se grče i skupljaju. Ivan nastavi sve jače da stiska i mazi drvo. Ah! OooOh! Kakav nadirući bol! Kako prija! Aaaaaah! Gotovo orgazmičko stenjanje Ivanove oslobođene patnje nadjačavalo je buku fanatičnog skandiranja demonstranaca iz parka. Prefinjena milde sorte patnja mogla je nesmetano sebi da da oduška u najfinijem obliku...

2. pisana celina

Fiju fić, fiiiiju... – Ivanov zadovoljni zvižduk označi početak ove pisane celine (i videćete, stalno će neki zvuk da otvara i ostale pisane celine koje slede, aha!). Izlazeći iz pationice javnog patila on zateče Baba Patu kako sama sebi izvrće ruku do same granice uganuća. Samo do granice, ni milimetar dalje! Sa televizorčeta je i dalje dopirao jedan od najgledanijih talk-show-ova, još jedan od ustaljenih izvora fine milde sorte patnje.

 - Pobogu, Baba Pato, pa ima valjda i finijih načina da se propatucka radno vreme?

 - Znam, znam... Eh, i ja sam kao mlada... E, kako se samo tad gospodski patilo. Nije se ni pričalo toliko o tome. Samo ćuti i pati... Ali šta ću sad, evo ovde po ceo dan... – reče i pogladi ga po ušima kao nekog zeku. Ovaj ne izdrža i na trenutak zaprede kao kakav rasni mačor, a onda izmaknu glavu.

„Zašto baš mene priroda načini ovakvog, pa me svi maze kao da sam neki psić, mače ili beba, šta već... uh... Nema u tome ni trunke patnje, a vala ni naslade“, pomisli smoreno.

 - Ijaooo, evo ga! Juhu! – uštinu se Baba Pata jednom u slast i svu pažnju uperi ka televizijskom prijemčiću.

 - E, ovo moram da čujem – pogleda Ivan ka TV-u i hitro pritvori ulazna vrata patila, jer se napolju skupljalo sve više demonstranaca koji su sve glasnije skadirali poznatu mantru „Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji!“. Pata za svaki slučaj još malko pojača ton.

U studio televizije PDV 10.2 ušetao je čudan mladić u svetloplavom biciklističkom džemperu koji je isticao njegov pažljivo negovani stomačić. Jedan brk navoštio je nalik na Salvador Dalija, dok je onaj drugi malo neposlušniji podsećao na Herkula Poaroa. Na glavi je imao četiri vrste frizure. Sa jedne strane gej-naci obrijan, iza drugog uveta nekoliko dredova (i to onih pravih, čukun-dredova, koju su tako zategnuti da pružaju non-stop blagu milde sorte patnju izazvanu konstantnim čupanjem kose), napred nekoliko brit-pop šiški, a pozadi... ne znam, iz ovog ugla nije dopiralo do hladnog oka kamere...

Poštovani gledaoci, kao što smo i najavili, iznenađenje emisije. Nakon svih tih dana nepojavljivanja, kada smo se pristojno napatili zbog njegove... zbog njegovog posta u javnosti, kako bih to rekla... uglavnom, sa nama je lično On – tobićtobić idolmladih! (frenetični aplauz publike) Čovek koji je od patnje napravilo vrhunsku umetnost i čovek... ili robot, kako čak tvrdi žuta štampa... koji je od umetnosti napravio vrhunsku patnju. Gospodine tobićtobiću, kako se osećate u našem studiju?

(publika i dve gošće slušaju bez daha) Odvratno! Al’ onako baš... baš meraklijski. Ova vaša kič scenografija, vrelina reflektora, blazirana publika, blaga trema, moje mišljenje o vama i vašem radu... Idealno! Idealna, blaga patnja...

Hvala na komplimentima. Recite našim gledaocima šta se dešava u vašem životu i radu?

Pih, pa šta bih vam rekao, glupa moja damo i još gluplji histerični obožavatelji u publici... a o gledaocima vala da i ne pričam. (spontani aplauz!) I dalje negujem onu istu, teško ostvarljivu ravnotežu idealne patnje. Evo, vidite samo ovaj krajnje nepristojan odnos prema publici i konzumentima mog stvaralaštva, koji primenjujem samo da bi me izjedala ona divna fluoroscentna griža savesti koju osećam zbog ovakvog ophođenja prema vama. Idealno odmeren odnos, zar ne?! Sa druge strane, publici prija i moja blago otužna životna priča koju možete da pratite ovih dana po tabloidima. Ma ima me svuda, samo ja, ja i ja. Sam sam sebi toliko dosadio da sa vrhunskom zanimanjem i nestrpljenjem dočekujem nova preterivanja. Dokle to tako!? (njegov unjkavi glas i smederevski naglasak pružali su prefinjenu patnju ljudima iz prestonice)

Evo, dajmo reč gospođi. Izvolite...

(mikrofon dobacuju ženi iz publike) Ah, kome pričate, moja ćerka je poster vašeg uveličanog oka stavila na jedan zid sobe, drugo oko zalepila je na suprotni, na ostala dva su usta i orman, a na plafon je uredno poređala nos, usta i čelo. Kaže ona meni da se oseća da je jeza nekako hvata, a opet veli i da joj skroz tako prija kad joj je. Prava ona dibidus odmerena patnja. Isto je i sa vašim divnim odvratnim horoskopom iz dnevnog lista Krompir koji i ja i muž čitamo, a čitala sam negde da vi ponovo i muziku neku komponujete... Samo da vam poručim da ste vi apsolutni idol mladih, a nama starijima šta udelite. Hvala vam i uopšte se ne obazirite na one demonstrance, oni bi da nas upropaste!

Da vratimo reč našem gostu. On je tu zbog nas. Mi smo tu zbog njega. Tobićtobiću, da li ćemo i u sledećoj sezoni čitati vaš horoskop u Krompiru, godinama ubedljivo najčitanijem dnevnom listu i novini čiji tekstovi pružaju idealnu patnju čitaocima, a naročito onima o kojima se piše?

Na njihovo i moje zadovoljstvo i patnju Krompir i ja potpisali smo ugovor i za narednu sezonu. Tako da ćete i dalje svaki dan moći da pratite moja horoskopska predviđanja koja će vam se na onaj neobjašnjiv način ostvarivati. I dalje ćete čitati one nebuloze koje uglavnom nećete moći da protumačite vašim pilećim mozgom, ali ćete se nakon nekoliko bezuspešnih ponavljala osećati mnogo vedrije, a često i do onog blaženog bola riknjavati od smeha. A tu je i najlepši deo, koji je naravno vezan za novac. Ja ću i dalje za to dobijati osam crvenih kapi novca, što je nešto manje od mesečne kirije kojom plaćam vladaru one moje šupetine...

(prekinu ga ona prelepa žgoljava dama sa svežom krastom od nedavno urađenog estetskog ožiljka na licu) Koji ste vi šampion! Pa dobro, kako preživeti i uopšte nastaviti sa životom punim tako divno izbalansirane patnje?

Malo teški fizički poslovi po magacinima, nešto isprosim od prijatelja, a tu je i skromna pomoć roditelja. Taman da se održava oganj patnje. Da napomenem da sam i dalje najčitaniji i najplodonosniji pisac na svetu. Dvanaest kratkih priča štampanih u svakodnevnom tiražu od nekoliko stotina hiljada primeraka, eh... Pa još u sasvim originalnom i u književnosti gotovo nerabljenoj kombinaciji drugog lica jednine i budućeg vremena. Najprodavanije remek-delo, najgore plaćeno! Koji sam ja car! I-haj, karamba, bang bang!!! (oponaša pucanje iz dva pištolja, dok publika ustaje na noge i gromoglasno aplaudira)

Poštovana publiko u studiju, a sad još jedno prijatno iznenađenje. Ispod neudobnih hoklica na kojima sedite nalaze se brojevi. Troje najsretnijih dobiće šamar koji će im lupiti lično tobićtobić (neverica i nestrpljivo meškoljenje u publici)...

 - Dobar dan. Jel’ slobodna u vašem patilu jedna ženska pationica? – strpljivo upita devojka koja se upravo ušunjala. Likom je podsećala na žensku verziju mešavine Johny Rotten-a i Sid Vicious-a (valjda su je zato i zvala Trula Višnja, kako se ispostavilo kasnije). Očigledno joj se nije mnogo žurilo, patnja ne beše urgentna.

 - Dvadeset devet plavih kapi, prva desno. Treba papir za suze i bale? – rutinski izdeklamova baba Pata.

 - Jaoj, kako je sladak! – ne izdrži rotenvišousolika paćenica – i poče da češe Ivana po vratu i temenu. – Joj, gu gu, uh, šta bi ti radila...

Ovaj se gegavo izmaknu ka vratima nespretno nameštajući šiške.

 - Ma, daj... pusti... Žurim... Tobiđenja!

 - Snoviđenja – zamišljeno odgovori baba.

 - Snoviđenja – nakeženo izusti Trula i na prevaru ga pomazi još jedanput po njušci, pre nego što ulete u žensku pationicu. Kroz odškrinuta vrata videlo se samo da ovde pločice nisu bile od trbušnjaka kao kod u muškoj, već od bele i crne čokolade.

3. pisana celina

 - LjUBI! ZAVOLI! DA MRŽNJA NE POSTOJI!!! – sve neobuzdanije skandiranje okupljenih u najpopularnijem gradskog okupljalištu, centralnom gradskom parku na Neimaru, označio je početak nove pisane celine. Tu se već sjatilo nekoliko hiljada demonstranaca koji su zbog svoje brojnosti blokirali čitav kraj (to im nije bio cilj, naprotiv, bilo im je jako neugodno zbog toga!)... Nekoliko momaka najljubaznije je usmeravalo vozače kako da zaobiđu ovaj deo grada, kad već nisu bili raspoloženi da se pridruže njihovoj „sekti“. Ovi po svaku cenu pristojni momci prali su nezadovoljnim vozačima šoferšajbne, prskali najprijatnije miomirise u njihova vozila, podmazivali zupčanike zarđalih rikši, ubacivali skupocene poklone u vozila, te na bezbroj načina pokušavali da im ugode, na šta su ovi besno izletali iz gužve, frustrirani činjenicom da će ovog popodneva sa zakašnjenjem stići sa prijatno mučnog posla na uobičajenu idiličnu porodičnu patnju.

Loše glumeći jeftinu nonšalantnost, Ivan prođe kroz gomilu i sa vidnim flešbekovima nedavne patnje razdragano priđe jednoj od mnogih uličnih lunaparkovskih krušaka za udaranje, popularno nazvanih „Lupak za ud“. Ubaci žeton, pritisnu dugme, kruška se spusti, zamah, Tras!, trećina kruga, jadno, kakav divan blam!... Krene zadovoljno da se udaljava, ali tu poče da se zbiva nešto čudnovato!!! Kao na nečiji znak, prestade dugo skandirana „ljubi zavoli...“ mantra... trenutak tišine... i potom urlik: Jeeeeeee!...

Razularena masa iznenada je počela da ugađa, zadovoljava, popravlja, daruje i leči sve pred sobom!!!

Prvi napad izvedoše dve dugonoge devojke u prugastim čarapama koje se ustremiše na nekog jadnog škembavog odžačara.

 - Nisi skoro nešto džarao, a macane crni? Patiš za nečim mladim, žilavim... Mi ti nudimo vrhunsku ekstazu, zato što te volimo – skretala mu je pažnju plavuša lolitasto dizajniranog tela dok se preplašeno povlačio po travi spremajući bekstvo... ona druga sa crnim kikicama funjarski čuče iza njega... plava ga gurnu... tako da se saplete o onu ispod, stara klinačka fora... izvrnu se nogama u vis... ko neka uginula ptica u snegu!... pritrčaše još neki demonstranci da pripomognu... odvukoše zabezeknutog dimničara na travnjak... jedna od devojaka poče da rastavlja portabl paravan... druga ga spretno veza lisicama... mazile su ga i stavljale mu egzotična ulja i popers pod nos... on ne reče ništa, tek promrnjđa nešto... najradije bi pobegao od banalnog užitka koji je izgleda bio neizbežan... ulja ga opiše slatkastom izmaglicom... bljak!.. video je samo razlivene boje na nebu - desetak papagaja koji su iznad krošnji baobaba kreštavo čekali da se ova pometnja stiša... plavuša ispusti minić sa kukova... crnka jednom rukom isuka sisu... drugom otkopča odžačaru prvo dugme... dugme za sreću...

Tooooo! Ztooooo!Tooooo!!! – odjekivalo je.

Tu kraj njih neki mirišljavi metroseksualčić doslovno je cepao štrokave dronjke sa zapišanog odrpanca koji je život razdragano patio u parku, sada paklu za sve normalne ljude koji su se tu zatekli... jedan bradonja sa debelih obrva majstorskom rukom je poprvaljao razjebanu rampu za skejt sa koje su do juče klinci iz kraja predano gulili laktove i kolena, baš onako virtuozno padajući da milde sorte zaboli, a da se ostane ceo dan na točkićima... neka tetka grabila je sveske iz ranaca nekoliko učenika... beli mantil slalom potezima vozio je zubarsku stolicu kroz uskomešanu masu... dobrodržeći starac popravljao je nečiju staru parkiranu rikšu sve u šest...

Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!!!... – urlali su.

 - Mamu im jebem, za neverovati, za neverovati... šta je ovim demonstrancima... Prokleti alteregoizam, uništiće nas! Pa ovo se nikada još nije desilo... pa šta je ovo, ljudi ljudski? – komentarisao je jedan prolaznik sa bezbedne daljine, da bi se naglo okrenuo ka Ivanu i raspilavljeno ga počešao po bradi.

 – Priča se da je La’murija od jednog od ovih zaplenila paket od kilogram i po ljubavi u prahu, i to najfinije čistoće, eeej! – nastavio je zgroženo.

 - Ah – samo je uzdahnuo Ivan, koji kao da htede da nastavi razgovor, ali zastade onako smušen kakav je uvek i bio.

Iza onog prolaznika prišunjao se jedan od demonstranaca u prepoznatljivoj lopovskoj uniformi. Vešto mu je odžepario novčanik, bez znanja mu tutnuvši desetak kapi i to crvenog novca. Sada se spremao da mu ga znalački vrati...

Pazite gospodine! – dobaci Ivan. Ovaj se brecnu i prosu na pod nasilno poklonjenu sumu. Ali ženi gospođi do njega (koja je na povezu oko vrata nosila ogroman beli zidarski blok, najpopularniji lokalni izvor patnje na Neimaru) nije bilo spasa. Njoj je drugi džeparoš vešto izvukao mobilni telefon i već ukucao dopunu od 500 plavih kapi novca. To je bila i najčešća pakost koju su demonstranci priređivali terorisanom građanstvu.

 - Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!... – sablasno je hučala gomila.

Bespomoćni odžačar stenjao je iza paravana gde se čuo i uzavreli ženski kikot... zgroženi beskućnik već je bio u pantalonama modernog širokog kroja i prugastoj crveno-crvenoj dukserici... do pre nekoliko minuta opasna skejt rampa sada oplemenjena gumenim ivicama bila je bezbedna i za početnike... dva uporna školarca uzalud su otimala olovku razularenoj gospođi koja je rešavala mučne zadatke koje su imali za domaći... dve devojčice jecale su uskraćene za mučenje današnjim zadacima... još jedan šraf i osovina rikše beše kao nova... uzalud je ona gospođa sa građevinskim blokom pokušavala da potroši celu dopunu na mobilnom, dripac je ukucao tarifu za neograničeno korišćenje čitavih mesec dana unapred... Razorodna razularena popravljanja, usluge i besmislena draženja čula dešavala su se munjevitom brzinom i gromovitim intenzitetom. Teško je sve to bilo pohvatati i razumeti.

 - Krrrtoooo! Kzzztoooooooo! Krrttoooo!!! – oponašali su uzbuđeni papagaji nervozno kružeći iznad krošnji baobaba.

 - Pazi, momak! – doviknu onaj prolaznik Ivanu. Nepažljivi trenutak dekoncentracije i već beše kasno. Dva bela mantila već ga vezaše za zubarsku stolicu.

Ha, kakvi amateri, pomisli, popraviće mi zube, pa to boli. I to baš onako kako treba. Jeste da tako gubim mogućnost budućeg bola, ali pokvariće se oni opet, daće bog! U krajnjem slučaju, mogu i sam da ih pokvarim!

 - Mi te volimo – robotizovano reče jedan beli mantil i iznad glave mu zacakli vesela igla na vrhu šprica punog sasvim suvišne anestezije.

 - Ne! Odvratni linearni skotovi! Šta vam je danas?! Nemate pravo! – urlao je Ivan nemoćno. Asistent glavnog belog mantila veza mu vilicu naročito udobnim protetičkim lancem. Čak prsnu i malo spreja protiv bola sa ukusom višnje, kako ne bi osetio ni bol od uboda anestetične igle.

Talas ugađanja počeo je da se širi i na okolne ulice. Najviše su stradali znatiželjni posmatrači. Demonstranaca je po svim procenama na teritoriji grada bilo zanemarljivo malo. Većina je živela u jednoj vrsti dobrovoljnog geta. Ovo je bila jedna od retkih ovako masovnih i agresivnih akcija u centru za koje se zna.

Iz svog položaja Ivan je još samo mogao da zapazi kako tri visoke žene prilaze znojem orošenom narkomanu u milde sorte dozirnoj krizi i ubrizgavaju mu najfiniji narkotik od koga njegovim organizmom zavlada opšte spokojstvo koje je uništilo one intenzivno prijatne apstinencione patnje.

Tooooo! Ztooooo! Tooooo!!! – sablasno je pucalo sa svih strana.

Dejstvo anestezije utrnu Ivanovu čeljust i bušilica bezbolno poče da rije po kljovama... demonstrankinja sa plavi eyes prišivala je dugme na pantalonama nekog šljakera vezanog za drvo... kraj popravljene rikše tucet desetogodišnjih demonstranaca oteli su od preplašenog starijeg gospodina sa gušećom mašnom neki prastari tip mobilnog telefona, izvadili mu karticu i stavili u jedan od najmodernijih modela... iz jednog kombija izveli su nekoliko vezanih ljudi... visokog mladića sa ogromnim nosem gomila je šutirala i mlatila motkama...

Toooooo! Ztooooo! Toooooo!...

 - Smilujte se, vidite kako je sladak – zaurlala je na Ivanove zubare ona žena gospođa sa ogromnim neimarskim blokom obešenim oko vrata i počela da se igra meseći Ivanu uši kao nekom umiljatom štencu dobermana.

 - Odstupite, ženo gospođo! Ne smetajte nam! Volimo vas! – dobaci pomoćnik belog mantila frankeštajnski robotizovano.

Demonstrankinja sa plavi eyes nije se zadržala na prišivanju dugmeta na pantalonama već je vezanom šljakeru sad i lizala spremajući se da mu popuši... stariji gospodin sa gušećom mašnom gledao je čas u popravljenu rikšu, čas u sajber mobilni bespomoćno se hvatajući za glavu... zarobljenike dovezene kombijem gomila poče da linčuje sladostrašćem neželjenih prijatnosti... visoki mladić sa ogromnim nosem, koga su gazili i mlatili motkama, bio je Gnu, lokalni mazohista, koji je bolesno uživao u bolu, ali ne onom lepo milde sorte doziranom, već sumanuto intenzivnom...

Toooooo! Ztoooooo! Toooooo! – ajajaja!

Samo je ona oniža starica koja je tražila mehaničara za LuPaK ZaUd veštim udarcima krčila put kroz znojavu gomilu koja je u nedostatku slučajnih prolaznika počela da ugađa i istomišljenicima.

Sa jedne strane zanemi „tooo! ztoo! poklič“ i ponovo poče „ljubi zavoli da mržnja ne postoji!“ Odatle su pristizali brojni džipovi, kamioni sa punim prikolicama i rikše. Sva vozila bila su obojena metalizer zelenom bojom, na vidnim mestima sjajili su simboli slomljenog srca ispod kojih su bila iscrtana dva zarđala skalpela i natpis LA’MURIJA.

- Stižu! Evo ih! Spaseni smo! – povika neko od slučajnih prolaznika.

 - La’murija! La’murija! Spasavaj se! La’murija! – pronelo se među demonstrancima.

 - Gla’murija! Gla’murija! – glamurozno je kreštalo jato parkovskih papagaja.

 - Tobićete batine! Tobićete batine! Tobićete batine! – pobedonosno su skandirali ohrabreni prolaznici.

 - Ljubi! Zavoli! Da mržnja ne postoji!!! – žilavo je uzvraćala grupica najvatrenijih demonstranaca.

 - Tobićete!... ljubi zavoli!... batine!... da mržnja ne!... tobićete!... postoji! Tobićete... – a onda iznenadni muk i totalni haos.

Svi se dadoše u paničan beg onog časa kada je bilo jasno da će zbog specifičnosti situacije La’murija upotrebiti biološki oružje, oružje koje ne pravi razliku između demonstranaca i običnih ljudi.

Iz tri ulice, vozeći unazad, pristizali su la’murijaški kamioni, jedan la’murkan dade znak i kiperi počeše da dižu svoje prikolice do vrha natovarene izgladnelim pacovima. Razulareni glodari ostremiše se na sve što je mrdalo...

2. poglavlje

1. pisana celina

 - (ovde nacrt nekoliko nota za Radecki marš) - kaskajući taktovi Radeckog marša označiše početak nove pisane celine. Kompoziciju je do iznemoglosti izvodio nacionalni La’murkanski orkestar postavljen na improvizovanu binu koja se nalazila na stenovitoj obali Dunava, kod samog kraja Zemunskog keja. Sa obale je nekoliko bosonogih pecaroša vadilo morske krastavce, jedinu biljnu ili životinjsku vrstu donesenu sa mora, koja je uspevala i kod nas. Podunavlje beše čuveno po izvanrednim kiselim morskim krastavčićima.

Oniži bradonja, inače ponosni kustos vlastitog metafizičkog muzeja, skupljao je kamenje sa obale, da bi uz manje intervencije od njega pravio fotoaparate. On zgroženo pogleda u jato dunavskih konjica koje se mimoilazilo sa jednom nervoznom srebrnkastom ražom. Kako me samo nervira ova čista, prozirno zelenkasta dunavska voda, pomisli zlovoljno. Nekada je reka donosila one predivne komade otpada, a vidi sad ovu sterilnu ljigu... Misli mu prekinu govance koje na njega izruči jedan pelikan.

Nakon što su svratili u restoran Radecki na kraju biciklističke staze, dvojica uzjahaše svoje dvotočkaše i u ritmu marša zapedalisaše niz dunavsku obalu kraj koje se, sve do ušća u Savu, pružao drvored procvalih mandarina i kajsija, ispod kojih su rasli žbunići ribizle.

Napred je pičio tridesetogodišnji buckasti crnac na luskuznom bajsu sa amortizerima, a sledio ga je pogrbljeni desetak godina mlađi bledunjavko na preniskom sedištu kršine čije su se pedale non-stop okretale (bio je pokvaren zadnji zupčanik, pa ukoliko bi biciklista prestao da okreće, lanac bi nastavio za zadnjim točkom fatalno se gužvajući na prednjem prenosniku).

Ovaj što je uživao na stalnookrećućoj kršini bio je Ivan. Crnac ispred  beše njegov pajtaš Kinez Mihajlo. Ivana je krasio zavoj na obe potkolenice, koji je štitio bolnu ranu izazvanu pacovskim ujedima. Iz pravca Kinez Mihajla čula se škripa koja je nadjačavala čak i disharmoniju Ivanove olupine na dva točka. Ali buka ne beše izazvana škripom preopterećenog luksuznog velosipeda koji je jahao debeljuškasti tamnokožac, već samim Kinezovim organizmom koji je funkcionisao jako bučno. Bila je to mešavina motokultivatorskog krčanja njegovih creva, glasnog dobovanja srca, burnog žubora protoka Mihajlove krvi, nepodmazanog škljocanja zglobova, sablasnog disajnog huka ka i iz crnčevih pluća, šištavih mlazeva žlezdanih sokova... Pa dobro, ipak nije to bilo tako iritirajuće, preterao sam!

 - Ćuj, stari, kaj se sad kilaviš? Ovak nikak nemrem dobit mišićnu upalu! – doviknu Kinez Mihajlo i pojuri ka Ušču Dunava koji se baš tu preko puta Malog mirnog ostrva ulivao u ogromnu Savu. Ubrzo su jurcali lavirintima Kalemegdana, tvrđave sa novobeogradske strane prestonice, na čijem je vrhu ponosno stajao kip nagog škembavog muškarca koji je držao kriglu piva u jednoj i kokošku u drugoj ruci. Bio je to Meštrovićev „Bednik“, statua koja je simbolisala veličanstvene pobede našeg naroda kroz istoriju. Kada bi konzumacija obilnih robovskih patnji prešla u zonu nepodnošljive patnje narod bi dizao ustanke nakon kojih su nastupali periodi blagostanja kada se dijalektički, do sledećih buna i ratova, uživalo u vrhunskoj milde sorte patnji. Pa onda opet ispočetka i sve tako kao u kakvom raZačaranom krugu...

Sa Brankovog mosta pažnju su privlačili razigrani delfini. Ukoliko biste zastali i pažljivije pogledali (minimalna preporučena rezolucija očiju 2.1 megapiksela), zapazili biste i brojna jata crvenih i kestenjastih klovn riba, usamljene nadmene fluoroscentno-žute ribe leptire, po koju rasplivanu divovsku kraljevsku kornjaču ili džinovsku ražu čija se boja stapa čas sa ljubičastim koralnim grebenovima, čas sa ona tri, u rečnu salatu zarasla, potonula jedrenjaka. Legende kažu da se na ovom mestu povremeno pojavljuju i sirene. Nije bilo preživelih svedoka ovakvih susreta. Kažu i da se vodeničar Branko, po kome je most i nazvan, opijen njihovom grozomornom pesmom neoprezno nagnuo pre nego što ga je progutala bistra reka. Realniji su skloni teoriji po kojoj se previše nagnuo pokušavajući da dopre pogledom do čuvene kućice onog rečnog ježića.

Blago iritantna buka, koja je nadjačavala i galamu organizma Kinez Mihajla, dopirala je sa leve strane suprotne obale na koju su prelazili. Bilo je to vrištanje nekoliko stotina albatrosa, pelikana i po kojeg zalutalog papagaja iznad malobrojnih galija na marini koju su opkoljavali mnogobrojni kanui izvučeni na peščanu plažu. Sa desne strane, možda na kilometar odatle, videla se braonkasta nemirna crta koja je preplivavala Savu ka novobeogradskoj strani. Bilo je to krdo Gazela koje se u ovo doba dana obično vraćalo sa ispaše iz pašnjačkog dela grada kojem baš zbog toga i nadenuše ime Senjak.

Nekoliko surfera ustrašivo je uživalo u činjenici da ih svakog časa može ščepati krvoločni morski starac. Odrtavela morska neman očigledno je došla iz mora za nekim brodom, hraneći se splačinama izbačenim iz brodske kuhinje. Srećom, pa neće dugo preživeti u slatkovodnoj sredini. Lipsaće za koji dan, a i onako ne bi poživeo dugo, pošto je poznato da se morski starci rađaju u 71. godini.

Siđoše s mosta i skrenuše desno krećući se uz Savu biciklističkom stazom kraj koje se prostirao niz javnih LuPaK ZaUd-ova (lunaparkovskih krušaka za udaranje) na žeton.

Kinez Mihajlo zakoči la’murkanski kraj onog dela obale koji je zbog nečega uvek privlačio veliki broj hobotnica. Sa leve strane, prema gradu, od same obale, uzbrdo je išla živahna ulica koja je iznad ulaza u podzemnu Železničku stanicu pičila ravno do kružnog toka na Slaviji koji se mogao videti odavde.

 - Majstore, oćemo li svratit na još po jedno u „Octopus’s garden“ ili ćemo drito doma? – dvoumio se crnac gutajući na suvo tablete protiv unutrašnje buke koja beše još jača zbog zadihanosti.

 - Pa šta znam... – neodlučivao se Ivan češući bolnu ranu na listu. - Već smo drkali jednom u Radeckom. Dokle, bre, više... Po ceo dan samo visimo po tim splavovima i drkamo... Paaa... aaajde...

Dok su silazili pokretnim stepenicama ka splavu, sa druge strane obale, na jednom peščanom sprudu, primetiše tri razigrane foke.

 - Isuse!!! Pa ovo je za ne povjerovat! Vidi foke u sred prijestonice! - zinuo je debeli Kinez.

 - U, jeee... čoveče! Foke! Sve, sve, ali otkud foke na Savi, eeeej!!!? – iščuđavao se Ivan neurotično mlatarajući rukama.

2. pisana celina

Stenjući na neudobnim zelenim stolicama sa visokim polu-paravanskim naslonima za ruke, Ivan i Kinez drkaju. Na niskom postolju prema Savi erotično se uvija najerotičnije biće koje su biolozima uspeli da evidentiraju. Radi se o fihi-fihiju, jednopolnoj životinji nekoliko puta inteligentnijoj od čoveka, koja gotovo svu moždanu aktivnost upotrebljava za zavođenje i napaljivanje okoline. Teško je opisati njen izgled. Dovoljno je reći da nakon samo nekoliko minuta uvijanja u neparnim ritmovima onih prćastih oblina tog blago ogavnog svetloljubičasto-svilenkastog bića, posmatrač jednostavno ne možete a da ne svrši, ma koliko bio frigidan, impotentan, umoran ili nedavno seksualno istrošen.

 - Aij!... Ajme, kak’ im je dobar fih-fih, aaa... – već je svršavao debeli Mihajlo.

 - Dobra... ddda!... – privodio je i Ivan kraju. - U Radeckom je bio za sloj masniji, to mi više odgovara...

 - Tebi niš’ ne paše. Ja i inaće ne upražnjavam ova draženja, zbog tebe sam svratio, ćisto da prekratim vrijeme dok se Floma ne pojavi – vajkao se Kinez tresući kitu u semenjaru.

 - Hoćete li još nešto? – obrati im se ljubazno nadrkana konobarica sa štipaljkama na kapcima dok im je brisala glaviće sunđerom za glaviće. Ne izdrža a da Ivana razneženo ne pomazi onom čistijom rukom.

 - Može biska – poruči Mihajlo.

 - Meni... medenicu, da mi se malo... zamanta – neodlučno će Ivan.

 - Kako ti je sa Flomom? – seti se da pita crnca.

 - U super! Sad je našla fakat nabrijan posel. Radi kao kondukterka u ekspres-tramvajima. Obožava se trljat o najružnije putnike. A i meni super jer sam ljubomoran i znam da to radi samo da bi nam bilo milde sorte neugodno, kuiš.

 - A i dobro joj je jer je, kažu, dobar zort u ekspresnim – seti se ivan da doda - Česte su nesreće, a oni po ugovoru povrede i smrt prvo raspoređuju na vozača i kondukterke, jel’ tako?

 - Neće više bit’ tak’ od proljeća, a to je već sutra, 23. ožujak, ne? Sad uvode dve tarife, po jeftinijoj dobijaš smrt ili komad teže ozlijeđenosti, a ako je manji udes ugodnije ozljede će se rasporedit’ na one sa skupljim kartama. Pak, ak’ bi se u tramvaju našao neko bez karte, švercer ne... sve smrtonosne ozljede raspoređuju se na njega ili na njih više švercera. Fer je, ne? – razbrbljao je Kinez.

 - Znači s Flomom je milde sorte? – dekoncentrisano će Ivan izoštravajući pogled ka ogrebanom surferu koji je negde na sred reke mučno spasavao živu glavu od razularenog morskog starca.

 - Je, je, milde sorte je. Za dva mjeseca ući ćemo u osmi sedmomjesečni mandatni brak. Puno bolje nego da zabriješ odjednom do kraja života.

 - Mnogo bolje... Mada, ja za sad ne razmišljam mnogo o tome. Najumerenije patim sam uz koju fihi-fihicu – iskreno će Ivan.

 - Oprostite što slušam razgovor – providno se izvinjavala kelnerica koja je po svaku cenu želela da štipka Ivana ispod brade (pridružio joj se i neki pederaš sa susednog stola koji pokuša otpozadi da ga mazi po grudima, ali ih je Ivan vešto eskivirao).

- Ma niš, ne isprićavajte se, nije bed. Tko ne voli da mu se smeta? – šmekerski će crnac.

 - Htela sam samo da vam kažem – govorila je slatkastim glasićem a jako namrgođene face – možda niste čuli za novi hit. Pojavili su se po parkovima neke biljke za odnose. Ženske rastu u dubinu, kao neki naopaki kupus, a muške su poput neke šargarepe. Dobro je što se prilagođavaju po veličini i prosto su neuništive celu sezonu, a već posle nekoliko sekundi se samodezinfikuju. Znate koliki je red u Manježu, a kažu da su doneli sadnice i u parkić kod Skupštine. Ijaooo, jedva čekam!

 - Pih, šta znam, ja sam više starozavetni tip, po koji fihi fihi na daljinu i tako to – skeptikovao je Ivan – a moj pajtaš je još staromodniji, – šapnu joj poverljivo – on još uvek praktikuje i seks...

 - Au! Nije valjda... – zapanjeno će kelnerica – Da nije možda, ne daj bože i demonstranac? – zgroženo će. - Nemojte da mi se svakakva alteregoistička bagra vucara tu po splavu! – odgurnu ljutito rame koje je mazila, a jedna štipaljka joj otpade sa trepavice.

 - Ma jok, pu, pu, daleko bilo! Zna čovek da napravi milde sorte paćeničku ravnotežu. I to već sedmi mandat – hvalio je Ivan Kinez Mihajla koji je uživao u duploj post-orgazmičkoj letargiji zamišljeno češkajući rame na kojem je bilo istetovirano „There is a light that never goes out“. Sa drugog je u sevdahu ponosno patio istetovirani Toba Zdravković. Tu se trznu, odšeta do džuboksa, kanu nekoliko kapi novca u prorez i namesti „Heaven knows I’m miserble now“ od Smiths-a, te nakon prvih taktova paćenički naheri obrve.

 - Aj’ moš’ se malo prošetat’! Ne da mi te se više gledat. Gubi se! – crnac ljubazno otera kelnericu i obrati se frendu – Jao, uopće mi se ne da nešto zapatit’ ovdje! Vidi koja kićerica: tirkizna vodica žubori, hobotnice se brćkaju, veselo obojene zgradice prekoputa, ovdje iza puca vidik sve do Slavije. Dobit’ ću agorafobiju! Što ne smisle nešto kak’ bi ga malo zakontrastirali, ne... Nek postave malo nekakvi prljavi autobusni ili željeznički kolodvor, nekakva stovarišta, trule brodove, što ja znam! Jebem ti državu i ovaj naš narod – penio je uz obnovljenu telesnu buku. – Iskreno ću ti reć, fakat da uživam u onim danonoćnim ponižavanjima ispred ambasada, ali bi i mogli bar jednom da pustit da vidim i ja taj odvratni svijet, i te pse, i maćke, i golubove, vrapce, i one krave, ne... E, baš tapija!

 - Eh – huknu Ivan.

 - Dobro bar sam se ful iznervirao... Nego kaj ima novog kod tebe? – smirivao se crnac gutajući pilule protiv unutrašnje buke (na suvo, da!) - Nismo se videli još kak su te štakori izgrizli. Jel’ se što prom’jenio u bolnici? Rekao bih po tebi da je.

 - Pravo da ti kažem pun mi je kurac ovog životarenja i drkanja po splavovima – i Ivana uhvati nekakva rezigniranost - Odlučio sam da presečem!Mislim da je vreme da zaradim koji litar zelembaća.

 - Ši, ši... I? Pretvoril sam se u uho... – slušao ga je napeto.

 - Mislim da ću prodati dušu bogu! – odlučno će Ivan.

 - Misliš, đavolu?

 - Ne, ne, baš bogu!

 - Ćekaj... Pa to baš i nije tak’ uobićajeno! – zbunjeno će crnac. – Znaš kao prvo da je muškarcima ful teže prodat dušu bogu. Znaš da nas čak ni ne puštaju na Žensku Goru.

 - Ma svi me maze, štipkaju... mislim da mogu da prođem.

 - Ma nema ti to veze, vjeruj! Treba promenit ishranu, upražnjavat’ sve one obrede, vežbat’ pravilno hodanje, smršat da budeš sama kost i koža. Ne smeš imat’ više od 55 kila, ne...

 - Pa šest do osam sati mago da budem u fazonu, a ostalo stari ja!

 - Mnogi su to povjerovali... I što je najgore odreći se mnogih milde sorte patnji... Eh, i ja bi’ da se patim obilazeći svet, svi mi imamo velike želje... ali realno... znam da je nerealno...

 - Ma, spreman sam za sva iskušenja! Muka mi je više od ovog životarenja i siromaštva. Znaš ti koja lova se dobija od boga!

 - I još sto dana totalne askeze bez trunčice patnje dok ne izraste nova duša, ne... – zgražavao se Kinez.

 - Ma spreman sam na sve samo da se nekako izvučem iz ove žabokrečine. A ti možda imaš nešto protiv zato što si jevrej?

 - Ma, joook. Ne sprdaj me. Moš’ prodat’ i našem bogu, to se sve slije u istu kasu. Jedan je bog, ne!

 - Znam... ne primaj se, zezam te...

 - Evo mogu pitat’ Flomu, njezin najbolji prijatelj radi sa crkvama, on je ful nabrijan modni kreator.

Sa džuboks kreću prvi taktovi pesme „Dva smo sveta različita“ Tobe Zdravkovića.

3. pisana celina

Blagi zapljus bistre vode o splav označio je početak treće pisane celine. Ispod splava u hobotničkoj bašti, nekoliko hobotnica poslednjih dana počelo je da uživa u milde sorte patnji iscrpljivanja do smrti koje nastaje nastaje nekoliko dana pre nego što na svet donesu novu generaciju hobotničica. Priroda sama reguliše blagotvornu patnju koja održava svekoliki živi svet.

Na metar iznad, jedan fihi-fihi bolno se izvijao hraneći se energijom orgazmičkog naboja. Jedan par sedeo je skroz napred, ona je masturbirala trzajući se histerično, dok je on zadubljeno čitao horoskop u Krompiru praveći bolne grimase. Jedno poveće mešovito društvo vređalo se prijateljski, dok je samo jedan mladić među njima još uvek drkao sa nekom posebnom posvećenošću i poštovanjem.

 - Floma! Ej, Floma! – mahao je Kinez Mihajlo prema lepuškastoj guzatoj devojci koja je upravo pokretne stepenice ka Octopus’s gardenu- u.

 - Ehej! Floma! Floma Aster!

 - Eeej, ljubavi! – prilazi im Kinezova do glave obrijana kondukterka.

 - Jesi li mislio danas na mene dok sam se guzila tamo onim znojavim putnicima? – obrati se mazno Mihajlu dok je Ivana mazila po kosi gurnuvši mu glavu među sise.

 - Mislio sam, nego što! Svaki put kad ti pomisliš name! Telepatija je najljepša patija, ka Opatija!

 - I ja sam na tebe tako jako da su automati za karte sami škljocali u ritmu naše patnje! Najbolja je telekineza kad je za mog dragog Kineza! Hihihi! – kezila se sama sebi...

 - Bljak! Zgrožen sam! – ubaci se Ivan mumlajući kroz Flomine grudi.  - Da ne zna da je sve zbog milde sorte ljubomore, stvarno bi čovek pomislio da ste neki demonstranci.

Floma uzdahnu, a Kinez je ovlaž poljubi mesnatim usnama koje kao kakav balon od sapunice raspuknuše taj uzdah koji se zadžao na njenoj donjoj usni, tja...

 - Izvoli! – banu konobarica kojoj ova romantičnost zabrine, da nisu stvarno demonstranci u pitanju.

 - Ja ću feferoni đus – spremno će Floma.

 - Običan, lajt?

 - Koja je razlika?

 - Lajt je ljut samo dok ga piješ, a običan ti uključuje i vatreni užitak sutra na klozetskoj šolji.

 - Ma... daj taj običan!

 Kinez Mihajlo poče nešto da se vrpolji. Kao da ga strefi napad patnje zbog Flome koja je već svojim prisustvom budila u njemu one divne, milde sorte nagone ljubomore.

 - Oprostite, gdje je ovdje patilo?

 - Imate dole levo malo brodsko. Na sredini je kaktus, odličan za grljenje – ljubazno će namrgođena konobarica.

 - Ma, paše! – odjuri Mihajlo.

 - Ček’ da vidim šta mi piše u horoskopu u Krompiru – ozareno primeti Floma novine za susednim stolom i već se milde sorte smori ugledavši naslovnu stranu. – Eh, fenomenalni su – promrmlja.

- Hmm, hmmm... uh! Koja nebuloza... Neverovatno koliko precizan horoskop!

 - Znam čitao sam jutros!

 - Ti si beše rak?

 - Da.

 - Uh! U, jeee! Šta je to toliko revolucionarno kod tebe da ti ovako piše... – ozbiljno će Foma.

 - Pa... – Ivan će oklevajući stidljivo. – Planiram da prodam dušu bogu. Kinez kaže da ti znaš nekog iz tog crkvenog džet seta.

 - Da, znam. A i evo ti flajer na stolu sve vreme, da ti oči iskopa. – gurnu mu flajer pod nos i poče strasno da ga mazucka po grudima i vratu. Na srebrnom flajeru bilo je ispisano čitkim slovima: „Spring Fashion Temple, 23. mart, hram Sv. Dunava, Kolekcija WF. SVI ĆE DOĆI!“

 - Mogla bih da pozovem WF-a sutra, to je moj prijatelj, možemo da probamo da nešto sredimo za VIP propusnice, pa da te umuvamo u priču na koktelu. Samo što neću!...

 -... – gledao je paćenički.

 - Ma nema šanse da ti je otkupe... A i znaš koliko bi te odricanje čekalo! Eh, i ja bih prodala svoju, ali nije to lako! Sama se izdržavam od jedanaeste godine od kada mi je La’murija pokupila roditelje. Toliko su me voleli da su hteli da mi odseku ruku, kako bismo se zajedno patili tokom života – ja sakata, oni tužni zbog mene, a još ih i grize savest! Ludaci, totalno su promašili temu! Njihova patnja prešla je u bolesnu ljubav!... Mada, razna su tumačenja i milde sorte patnje i ljubavi i svega, eh... – zamišljeno uzdahnu dok je mastila Ivanovu kosu zagledana u misteriozne foke na suprotnoj obali.

 - Nego – prenu se iznenada - jeste li vi već? – upita Ivana, lagano uvlačeći prste u gaćice.

 - Da, ali mogao bih još jednom, kad bacim oči na ovog ljigavog fiki-fiki-ja. Bolji je nego kad smo došli.

 - A... ah, jooj... – već se mazila Floma desnom rukom, levom ostrašćeno mrseći Ivanovu kosu. Pritrča opet i onaj pederaš sa suprotnog stola, koga Ivan zbaci ko konjina vevericu neku.

 - Kak’ ste slatki – vraćao se crnac oduševljeno vadeći kaktusove bodlje iz belih dlanova – Al’ je lijepo škicati vas ovak! Tak’ mi neka zdrava ljubomora prostruji tijelom! Uh, obožavam vas!

 - Pazi... da ne postaneš... demon... stranac... od tolike ljubavi – prostenja Ivan.

 - Neću, nemoj imat’ brige! – reče i zalepi mu prijateljsku šamarčinu od koje svi prasnuše u onu vrstu smehova koji izuzetno iritiraju brodske pacove i krtice.

 - Izvinjavam se – prekinu ih opet ona kelnerica.

 - Isprićavaj se ti svom tati! Rohohoho! – dobaci crnac na šta svi prasnuše u smeh onom vrstom smehova koja užasno iritira alteregoističke trudnice i penzionisane la’murijaše.

 - Ik! – Floma svrši mecosopranom.

 - Ne, stvarno – uozbiljila je. Vi ste pustili džuboks, jel’ tako? Moram da prekinem, pošto je minut do pet, a mi po zakonu imamo obavezu da pustimo dnevnik Radija PDV10.2 kao i svi ugostiteljski objekti i javne ustanove.

 - A, naravno, naravno – uozbiljiše se svi.

 - Što se mene tiče ja sam završila smenu. Platite koleginici koja stiže posle vesti. Uživaću u patnji brinući se da li ćete joj uopšte platiti. Drkajte opet kod nas. Tobiđenja!

 - Snoviđenja – u glas će Floma i Ivan.

 - Snoviđenja, bok – otpozdravi Kinez.

4. pisana celina

Dobar dan, nepoštovani slušaoci, pratite dnevnik radija PDV10.2 za 17 časova. Evo i najvažnijih vesti koje su obeležile današnji dan:

 - tobićtobić idolmladih nudi nova radna mesta tokom njegovog boravka u „Porno Big brotheru“.

 - Počeli pregovori za amputaciju još jednog dela države. Vlada predlaže mehaničko odvajanje problematičnih delova zemlje, nakon čega bi usledio trijumfalni transport superjakim avionima Svetskog vladara u more južnog suseda. U rupi koja nastane, zakonom spojenih sudova uvesti more. Naša nacionalna manjina u regionu ostaje na egzotičnim ostrvima.

 - Skupština četvorošestinskom većinom izglasala predlog zakona spojenih sudova.

 - Javnost i političke partije još uvek u šoku posle jučerašnjih nereda demonstranaca. La’murija bila primorana da upotrebi pacove. U pitanju opasna eskalacija alteregoizma, slažu se stručnjaci.

 - Sutra u Hramu svetog Dunava modni događaj sezone.

 - U prestonici u 17 časova izmereno pravih prolećnih 29 stepeni.

 - Sledi blok reklama nakon čega nastavljamo sa pregledom najznačajnijih dnevnih događaja.

(dok traje blok reklama, otidite da popijete čašu vode i završite sve neodložne obaveze i potrebe, kako biste uživali u prvoj vesti – prim. aut.)

Slušate dnevnik radija pedevedesetdva. Najzanimljivija aktuelnost koja je do 17 časova pristigla u našu redakciju svakako je vest da će u novom serijalu reality show-a „Porno Big Brother“, koji će se uskoro emitovati na našoj televiziji, učestvovati i tobićtobić idolmladih: „Pih, već neko vreme razmišljam o ovoj ideji. Pravo da vam kažem, postalo mi je poprilično naporno da bežim od hordi napaljenih žena i njihovih još krvoločnijih ljubomornih muževa. Možda primećujete ove tufne na mojoj podlaktici, to mi je od alergije od prečeste upotrebe onog praška protiv žena... Sve u svemu, mogu da izjavim da to više nije ona milde sorte patnja. To nije patnja koja me zanima! Iza zidina i ispred kamera „Porno Big Brothera“ moja intima biće i dalje izložena maloumnoj paparaco svesti milionske publike, a pravo da vam kažem spoljašnji svet nikad me nije posebno ni zanimao - pratim samo hvalospeve sebi, ukucavam svoje ime u internet pretraživače nekoliko puta na dan. A eventualno ako pročitam po koji epizodu stripa Supersmederevac, kad sam baš dobre volje... Na tajnoj lokaciji vile osećaću se bezbedno i stambeno situirano, dobro ću da jebem, a verovatno će mi dati nešto i da jedem...“

tobićtobić idolmladih je na konferenciji za štampu rekao da će nastaviti sa dnevnim štancovanjem horoskopa u Krompiru, a predlaže i nova radna mesta za hiljade netalentovanih mladih ljudi: „Pa neka im kane koja kap love, a sve opet meni u čast! Danas su mladi uskraćeni za kvalitetnu milde sorte patnju, nudi im se prizeman paćenički treš, a vidite, sve su češći i pozivi alteregoistički orijentisanih demonstranaca na banalni linearni hedonizam... Zato sam rešio da zaposlim hiljade mladih čiji će posao biti da promovišu moj novi singl „Zabra zil“. Naime, ovoga puta darivaću vas ugodnom patnjom tako što pesmu za ovaj ultra-hit neću objaviti ni na kakvom nosaču zvuka, niti će njegovu promociju pratiti spot i koncertna aktivnost, a verovatno nećete imati priliku ni da čujete kako je izvodim. Svi mladi i oni koji se osećaju tako, koji žele da učestvuju u plasiranju ovog hita, mogu tokom naredne nedelje, preko internet sajta dnevnog lista Krompir da čuju pesmu i nauče je, te da krenu od vrata do vrata da je izvode građanima kako znaju i umeju, znači uglavnom raštimovano i falš, na šta su ovi dužni da kanu tri plave kapi po izvođenju. Pesmu je moguće slušati samo on-lajn, nemoguće ju je daunlodovati, a na dan mog odlaska u „Porno Big Brother“ biće izbrisana sa sajta. Zato trk po olovku i papir i zapišite link, a ako nemate  pri ruci istetovirajte negde na sebi. Čitaću polako, link je: (smandrlja na brzinu) www.krompir.co.yu/hitnedelje/zabra_zabra_zil.mp3. Ako niste zapisali ko vas jebe!

Tobić je za kraj još poručio: „Ajde sad marš! Možete da mi se napasete jajca malo... Aha, kurac možete! Al ’kad bih vam dao... Ovako vam preporučujem da u slast ispijate koju ’Zdrepčevu svrš’ čije sam zaštitno lice nedavno postao. Jedina prava ’Ždrepčeva svrš’, rakija spermovača dobijena semenim vrenjem najfinijeg semena najpotentnijih pastuva. Dali mi ceo litar za reklamu, pa da ih ne ispalim! Hehe, „Ždrepčeva svrš“, e koji sam ja car, koji sam ja kralj! „Porno big Brother“, rke koke, ovo ono, a?... Koji sam ja idol, rohohoho!... Koja sam budala, ahahahahah!!!... ah... ah... aaah...“

  - Dnevnik nastavljamo manje atraktivnim informacijama. Naime, Vlada je predložila da se problematični delovi teritorije države bukvalno prenesu u...

3. poglavlje

1. pisana celina

Doing, doing, dong! – sedmi, osmi i deveti čukanj sa zvonika hrama svetog Dunava, označiše početak nove pisane celine. Digitalni sat na monumentalnoj građevini posvećenoj našem najtrofejnijem svecu božanskim svedočenjem tvrdio je da je tačno devet sati, da bi koji sekund kasnije digitalno-dogmatski objavio podatke o meteorološkim uslovima, sponzorima i kursnoj listi. Baš u trenutku kada je nekoliko prolaznika uzdignuta čela pročitalo da danas jedna zelena kap vredi 101 crvenu (odnosno 1012 plavih ili 10024 obezvređenih zlatnih kapi Srbijanka Valjevo) pažnju im je odvratila neka prijatna škripa koja zapara uši. Beše to neka razdrndana zvečna rikša koja naglo zakoči kraj obližnjeg jezerceta, preplašivši tako jato pataka koje se oglasiše blagim neugodnim gakom.

Iz rikše žurno izlete ćelava bucmasta lepojka, debeljuškasti crnac koji je krčao i pokunjeni tankovrati mladić.

 - Požurite, bre! – histerično zakrešta Floma – Samo što nije počelo. Već su nam sigurno ugrabili najgora sedišta...

 - Pa zar nemamo VIP propusnice?... – stidljivo će Ivan kroz nos.

 - Ti ćuti, sve ovo radimo zbog tebe... A vala ako ti prodaš dušu bogu, e ja ću, ja ću... – ne seti se ničeg pametnog, te u fejd-aut prekinu rečenicu.

Kinez Mihajlo je samo ćutao, dok mu je telo blago krčalo na ijekavici. Pre nego što stadoše u red na ulazu u hram, on popi još jednu tabletu protiv unutrašnje buke, koja je garantovala da će mu se organizam pristojno ponašati tokom božje službe.

 - Žao nam je, gospodo, ali zakasnili ste za ova neudobna stajaća mesta u pozadini. Revija samo što nije počela – ljubazno je prozborio nabildovani navijač Crkvene Zvezde postavljen na ulazu u hram – Požurite. Moraćete u svečanu ložu...

 - Znala sam – besnela je Floma vukući uprepodobljenog Kineza – kad je ovaj Ivan zaglavio u patilo kao neka tinejdžerska paćenica!

 - Pa, ni... – pokuša Ivan nešto da prozbori u svoju odbranu ali mu se u facu unesoše dve hostese u čipkastim mantijama koje nemilosrdno počeše da ga mazuckaju po kosi i štipkaju po podbratku i obrazima.

 - Probajte našu novu kolekciju tamjana u stiku „Deus Deo“ – već mu natrljaše nos jakim kozmetičkim tamjanom. – Samo večeras važi specijalna ponida. Kupite „Deus Deo“ i dobićete i bočicu ekološke ko(lo)njske vode „Tamjanov zelenko“.

Reflektori se pritajiše i pod titravom svetlošću stotina mirišljavih sveća, naša raštimovana trojka pohrli ka toliko nepoželjnoj svečanoj loži (koju su uglavnom koristili novinari i oni koji se na mufte promuvaše bez karata) probijajući se kroz gomilu glamurozno odevenih pripadnika verskog džet seta.

Neko pusti promaju u hram, te se i sveće ugasiše, a drveni muški glas zvonko prozbori hladnom dvoranom:

„Nepoštovana gospodo, dobrodošli u hram našeg najtrofejnijeg sveca! Dobrodošli u velelepni, najbrže podignuti hram na svetu. Hram posvećen svecu kojem su vernici ukazali takvu milde sorte čast, razumevanje i poštovanje, da se on već vekovima neverovatnom brzinom prevrće u grobu stvarajući tako natprirodno energetsko polje, polje koje nas i u ova smutna vremena, koliko je moguće, štiti od ogromnih patnji i stradanja, dok nas vekovima daruje onom divnom milde sorte patnjom odricanja, zajedništva i jarma koji nas vode bogu... Dakle, nepoštovana gospodo, ovde bih zaustavio dalju propoved i sa dopuštenjem i blagoslovom Patijaršije proglasio otvorenom 29. manifestaciju „Spring Fashion Temple“ čiji su generalni medijski pokrovitelji Radio Televizija PDV10.2 i dnevni list Krompir.“

Ozbiljna publika sinhronizovano nešto progunđa i napravi potez rukom! Uključuju se bolno jaki reflektori, tako da se tek sad primećuje koliko su ljudi u publici čudno odeveni, te da oni bogatiji po licu i golišavim delovima tela imaju izrezbarene skupocene estetske ožiljke. Iz zvučnika grunuše prvi taktovi dabovanih bas deonica velikog hita „Rasta8 (pored Unava)“, pesme čuvenog tobićatobića idolamladih, koja svojom hitičnošću već beše svima milde sorte dosadila, te je zapravo sada i postala pravi hit. Konferansije se pompezno prodra (ipak ne gubeći onu boju glasa popularisanu u prirodnjačkim emisijama školsko-obrazovnog programa):

„Dame i gospodo, autor kolekcije W.F., veliki francuski kreator Wollym Fekalie!!!“

Uz grozoglasno ritualno mrmljanje publike, iza velikog platna oslikanog morskim ježevima na hramovsku pistu išetaše devojke u raskošnim čipkastim mantijama. Gornji deo bio im je zakopčan do grla, dok je donji, minjisuknjasti deo mantije, isticao dugačke i tanke askteske noge.

 - Isuse, fakat genijalno! Kak’ samo kombinira viktorijansku ćednost sa seksipilom u stilu baroka. Da mi judeizam ne zabranjuje zapljeska’ bi’ iz sveg srca – prošaputa crnac diskretno.

 - Sam bog nam daruje ovakve lepote, dok se mi na ovaj način približavamo njemu. Obrati pažnju samo na ove glamurozne detalje poput raskošnih žaboa i karnera – mudro primeti Ivan.

Kada se modeli okrenuše aplauz izazvaše estetski ožiljci na njihovim listovima koji su podražavali stilizovana slova Wolymove kolekcije WF.

 - Mora da su privremene – primeti Floma sa ljubomornim milde sorte zadovoljstvom. – Vidiš, Ivane, uglavnom su sve ženski modeli, kako misliš da zaradiš preko boga? A o pohodu na Žensku Goru da i ne pričamo, pa sve i da promeniš pol, rahaha... ma, iskuliraj radije celu čupri, e...

- Pa ne moram da budem model... Ja samo da prodam dušu, ćapim lovu, otaljam ono što treba u tranzicionom periodu i bezdušno pričekam da mi izraste nova – Ivan će kao pravdajući se.

 - Aha – namignu Floma sa milde sorte ironijom. – Znaš ti samo koliko su ove devojke postile na vodi i hlebu, i to pod suncem najgrđih pustinja Eritreje, samo da bi sada mogle da prikažu ovu vitkost i bronzani ten... A već za koju sezonu biće neupotrebljive...

 - Njihova stvar, ja hoću bogu da ponudim dušu! Hoću da probam! – nervirao se. - Ja njemu dušu, on meni pare! Pošteno, tante za kukuriku... Samo ti vidi da nas uvedeš na taj after-party kod Wolyma i sve će biti OK.

Na modnu pistu išetaše četiri devojke obučene u drvene korsete povezane šrafovima sa leptir zavrtnjima. Sa druge strane ih okružile još pet u romantičnim belim bluzama asketušama, bluzama pravljenim od grube konoplje, tog božanstvenog materijala koji dade poseban šmek njihovim jednostavnim dronjavim haljinama s detaljima ružičastih fleka.

 - Ajme, kakve zanimljive kežual kombinacije – ozareno uskliknu Kinez, dok je Ivan gubio koncentraciju mlateći rukama da bi kao dosadne muve terao sa sebe neki par penzionera, koji su u svečanu ložu ušli na mufte, i sad ga još gnjavili mazeći ga po vratu i meseći mu grudi.

Unave, unabaravarave, kraj te-be mi serce moe o-stade – grmelo je iz zvučnika. Napokon su na scenu išetale i devojke koje u jednom potezu skinuše gaćice kako bi predstavile kolekciju takozvane donje mantije. Zapravo, na sebi su imale samo opskurnu prozirnu čipkastu bluzicu srebrnkastih nijansi. Sa svoda po pisti počeše da padaju zrna okrunjenog kukuruza preko kojeg zakoračiše manekenke čije lice je govorilo o intezivnoj i prijatnoj milde sorte patnji kojoj su bili izloženi njihovi tabani. Publika uzvrati uzvišenim ovacijama! Kroz prozirnu mantijicu na njihovim grudima jasno se ukazao duboki stilizovani slovni ožiljak – na jednoj je sisi bilo urezano W, a na drugoj slovo F. Donja, intimna frizura majstorskom rukom brice beše stilizovana u oblicima verskih simbola svih zvaničnih religija u jedinstvenom svetskom verskom sistemu.

 - Volim prirodne materijale, al’ mi se ovo dojma odveć banalno, ne! – bio je kritičan Mihajlo.

Napokon izađe i deseta, najmršavija devojka, ogrnuta u srebrni juteni  plašt zlatnog poruba. Kada je došla do same ivice modne piste elegantno odveza debelu vrpcu kojom plašt beše privezan. Kada ga je zbacila sa sebe ostala je potpuno bez odeće. Ali publika ne ugleda njeno nago telo. Publici se ne ukaza ama baš ništa! Bio je to naš poznati model o kojoj su svakodnevno pisale sve novine. Ova posvećenica mesecima je predano postila u najužarenijoj pustinji Džibutija uz apsolutnu meditaciju oslobađanja od telesnog, tako da telo više i nije imala.

2. pisana celina

 - Gronf... ih... bljak... uh... – zgroženo gunjđanje započe novu pisanu celinu. To su naši junaci krivili lica zbog jakog mirisa pacovskog prdeža koji je tek na razumnijoj daljini mogao biti milde sorte prijatan. Nakon što je La’murija u obližnjem Neimarskom parku upotrebila izgladnele pacove kao biološko oružje za razbijanje alteregoističkih demonstracija, gomila pacova naglo se preždrala posle višenedeljnog posta, te pokvarila stomačiće. Zato se iz ovdašnjih podruma, šahti i javnih parkirališta za rikše i automobile širio odvratan smrad pacovskog prdeža.

 - Ne znam točno gdje živi, mislim da je ulica do ove ovdje – koncentrisano je zverao crnac.

 - Pa koliko vi njega dobro znate? – zbunjeno će Ivan. – Jeste li sigurni da smo pozvani... Ja moram da vidim to sad... za tu dušu...

 - Ponudićeš bogu dušu, ne kmeči tu! Wolym je moj najbolji prijatelj sa faksa i naš sedmostruki kum. Venčao nas je svih sedam bračnih sedmomesečnih mandata – objašnjavala je Floma. – Nego skoro se nikad ni ne družimo, Kinez jedva da ga poznaje, pošto Wolym ceo život provodi na poslu. Osim što radi kao modni kreator u dve konfesijske agencije, upregnut je i u nekoliko advertajzing agencija kao kopilefter, gde besplatno štancuje ideje koje može svako da koristi. A u poslednje vreme šljaka još i kao savetnik nekoliko političara iz vrha, uh...

 - E taj vam baš uživa u vorkoholičarskoj milde sorte patnji – promrlja Ivan kome beše jedino bitno kako da se ugura u verski džet-set gde bi već pronašao nekog lokalnog dilera dušama.

 - Radi i po dvadeset sati dnevno – nastavila je Floma - samo da bi s vremena na vreme organizovao one njegove ludačke žurke. Najbolje, a vala i najbogatije u gradu! Kažu da je već po dolasku iz Francuske bogu prodao dušu za litre i litre novca. Zapucao je čak iz Pariza da bi ovde rmbačio kao gastarbajter pošto se tamo ni blizu ne pati tako kvalitetno kao kod nas.

 - Wolym je bacio pik baš na jednu od najnabrijanijih kuća u gradu. Ful se o tome pisalo po žutoj i crnoj štampi – nadoveza se Kinez Mihajlo. - Čak mu je i Darko Rundek posvjetio stihove: želio bih kupit kuću u Bosutskoj 27a, dva i sedam. Proljeće kad stigne, 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu, drvenu u tamnom laku, s naslonom i udubljenjem kakva se još uvijek nađe u uredima, općinama, proljeće kad stigne 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu... – zapevao je antisluhistički.

 - Bosutska 27a. Biće da je ovdje – zazvonio je Kinez na gornji interfon.

Divno ušuškano dvorište ispred Wolymove kuće imalo je prostranu baštu u kojoj se desetak glavica egzotičnog zelenog kupusa borilo za opstanak pored raznih zarđalih čunkova, razlupanih balona, vrata od starih automobila i neupotrebljivih crvljivih dasaka. Na trulom stablu kraj okrnjene fontanice od zelenog mermera dostojanstveno se klatilo nekoliko egzotičnih crnih ptica u ovim krajevim vrlo retke vrste gavrana. Ukratko, bilo je to jedno od onih elitnih Čuburskih dvorišta kakva su naseljavali istaknuti politički i lamurkanski funkcioneri, estradne vedete, proizvođači lunaparkovskih krušaka za udaranje, te sam gradski krem verskog džet seta.

 - Izvolate – na vratima ih je ljubazno dočekao Wolymov dečko sa kojim je živeo. – Wolym samo što nije stagao. Ja zam ovdi da dočekam gozti.

 - Ovo je naš frend Ivan – upoznavao ih je Mihajlo.

 - Ah, drago mie – vrckao je domaćin koji za razliku od Fekaliea, po dolasku iz Engleske nije baš najbolje ovladao jezikom. – Ja sam Ser Florian Gej. Mošež me zvati Ser Gej – lepršavo je treptao ovaj plavušan dok je pipavo mazio Ivana po nadlaktici.

 - Oprostite, gdje je patilo? – interesovao se Kinez kome se izgleda nakon revije nakupilo nešto patnje.

 - Gore skroz praaavo – bio je ljubazan domaćin. Odmak do umiraonice, pazi ne promašiš!

Bogatije kuće, pored patila, imale su i umiraonice u koje se ulazilo jednom u životu i to pred sam njegov kraj. Kuća na dva nivoa bila je opremljena najluksuznijim japanskim, bosanskohercegovačkim i finskim nameštajem. Dominirale su bež i kaki nijanse. Ceo zid sobe u kojoj su se nalazili bio je zapravo zastakljena vitrina u kojoj se nalazilo stotinak unikatnih čaša čudnih oblika i boja. Na svakom uglu nalazio se poneki skupoceni muzički uređaj, kućanski aparat, laptop ili mini robot najnaprednije tehnologije. Na jednom zidu nalazilo se desetak slavina iz kojih su gosti mogli da se posluže raznim alkoholnim, bezalkoholnim, ljutim, degaziranim ili kombinovanim napicima. Tu je bio i šank za one sa sofisticiranijim ukusom, koje nije zadovoljavala standardna ponuda gradskog pićovoda.

Blago smušena trojka parkira se kraj samih ulaznih vrata. Odmah primetiše čuvenog crkvenog fotografa Dr. Agana koji je u šorcu i blatnjavim papučama gestikulirao pletenom korpicom sa skupocenim fotoaparatima, okupljenima bučno objašnjavajući svoje milde sorte fantazije. Bilo je tu još nekoliko poznatih ličnosti. Među njima i Tehnobog, jedan od najboljih svetskih strip crtača koji godišnje nacrta samo jednu strip tablu koju obično okači na drvo na nepoznatoj lokaciji. Zatim Salvador Gagi -  momak koji ima napisan roman za koji mu nude milion zelenih kapi, ali on odbija da ga objavi i radi kao vozač rikše... Bio je tu i čuveni Rogi 5, kladioničar u dukserici sa logom grupe Hari Mata Hari, koji gotovo devedesetoprocentno pogađa ishode utakmica, ali nikada ne želi da uplati tiket sa tačnim rezultatima kako bi se posle milde sorte nervirao. Baš sada je gunđao nešto kao: „iz iksa u kec u dva hendikep kvota...“

 - Čudno, nisam znao da je Wolym Fekalie peder – ko skruškepadnuvši prozbori Ivan sipajući iz duguljaste flaše u široku čašu kvalitetnu domaću rakiju spermovaču „Ždrepčeva Svrš“.

 - Pa i nije – šapnu diskretno Floma, šatro nazdravljajući kriglom piva od rena. – On ti je latentni heteroseksualac... Ćut’, nemoj da čuje, može gadno da se naljuti... Posle ne znam ko će da te uputi u tu tvoju trgovinu dušom... Sa ovim Ser Gejem je zato što mu se gade muškarci, pa se prepušta sladostrasnim uživanjima u toj milde sorte odbojnosti. To ga izgleda žešće pali.

 - A, pa čudilo me... kako on u tom svetu mode, a ovamo... peder...

 - A i ti si pun predrasuda, nisu oni svi isti... Ma taj ti zna šta je milde sorte. Bio je najbolji đak, ali je namerno ponavljao dva razreda u srednjoj. Kada se doselio iz Pariza, upisao je na PMF-u odsek za Alhemiju iste godine kad i ja. Odatle se znamo... Iako je bio među najboljima na grupi, namerno je prekinuo na pola i upisao Okeanografiju koju je studirao i Kinez, gde je opet bio jebeno dobar student, ali je opet namerno prekinuo baš na pola...

Šareni asortiman najkvalitetnijih pića činio je da se društvance koje se okupljalo opusti do idealnog milde sorte nivoa neprijatnosti pred nepoznatim pogledima poslenika verskog džet-seta.

Dame se najčešće dadoše u nalivanje litrima piva od ljutog korena rena ili đumbira, dok su se muškarci najradije odlučivali za neki od koktela sa đusom od feferona i ananas stomaklijom. Oplemenjujući je ljutitim tobasko sosom elita se dražila vrhunskom Ždrepčevom svrši, svrši za koju kažu da je toliko stara da je spravljena čak od semena najpotentnijih pastuva iz Napoleonove ergele i koja se po kvalitetu sperme svrstava u vrhunski konjak. Sve unezvereniji Ivan paćenički je pevušio dirljive hitove Tobe Zdravkovića koji su odjekivali sa luksuznog ozvučenja.

 - Dobar je Toba Zdravković – štreberski će Ivan – ima taj paćenički štimung...

 - Dobar je, ali ni Šaban nije za potcenjivanje – mudro će Floma.

 - Toba je više ekvivalent Morrissey-a, dok bi Šaban više vukao na Johny Cash-a... A boga mi ni Rokeri s Moravu nisu za bacanje...

 - Pa šta znam, oni me nekako previše zasmeju... pih... otužno, nema patnje, znaš...

 - Ma mislim na onaj fenomenalni prvi album u narodnjačkom fazonu. Pazi samo «Bol boluje Žikina kobila», kakav paćenički super-hit!

 - Da, jeste – složi se Floma očiju punih suza nakon povećeg cuga piva s renom. – Kad kaže samo ono «tuga joj se sve meša sa radost, kad se seti pašnjaci iz mladost». Ima tu tog sofisticiranog moravskog kempa pomešanog sa vrhunskom patnjom životinje čije se zanimanje ukida poljoprivrednom mehanizacijom...

 - Ti starinski melanholični crno-beli narodnjaci, tako me razgale... Uvek mi nekako ona slika onih krntija i birtija iz «Kamiondžija», jedinog domaćeg roud-muvija...

 - Ma, ima to sve svoje... Slušaj samo ovo Tobino... «Ja moram da pijuem da ubluažim bol, o ka-ko je tužan ovaj ži-vot moj, o kako su noći tužne Danka»... Pazi ti samo tu kombinaciju, noći tužne, a njoj ime kao dan, Danka! Uh, kakva me milde sorte patnja prođe pri svakoj noti. Još ova, što kažeš crno-bela novotalasna produkcija iz sedamdesetih, ista kao Talking Heads, kao Šarlo Akrobata...

 - Ali sve je to nemerljivo sa jednim i najvećim paćenikom... – zamišljeno će Ivan kome se zabeliše usne od spermovače – Uf, kvalitetna!

 - Dobro, tobićtobić idolmladih je ipak tu tata, nije njegova stvar slučajno izabrana za novu državnu himnu. Ej, nije mala stvar!

 - A i bilo je vreme da promene taj «Posmrtni marš», ipak nisu više ta vremena. «Minut ćutanja» je mnogo prikladniji, baš nas onako reprezentuje u pravom svetlu. Sav se naježim kad zasvira na Olimpijadi, na najvišem postolju dižu našu belu zastavu, a naša ekipa se trijumfalno penje na gubitničko postolje... Nije lako biti najgori!

 - Ma, da. Samo što su nas na poslednjoj Olimpijadi obrukali sve samim pobedama – ogorčeno će Floma, koja sad jedva da se i čula od glasnog Dr. Agijevog držanja banke i nekoliko vrhunskih anonimnih umetnica koje su iz sveg glasa urlale stihove Tobe Zdravkovića.

 – A i navikli su nas na sve same poraze, pa su nas malo razmazili – nastavila je. - Nego da ti se pohvalim, izvela sam Kineza pre neko veče u filharmoniju. Zamisli ti samo taj ogromni simfonijski orkestar kako izvodi tobićtobićev «Minut ćutanja», da se muva ne čuje!... Prvo se naštimaju onako ciguligu... dirigent da znak i ceo orkestar odćuti kao, kao da... Uh, očaravajuće!

 - E, to je nešto. A ja juče bio na sastanku kućnog saveta. Zamisli, novi predsednik odmah uveo i novu himnu koja se u stoju mirno sluša pre početka svakog sastanka. A to je neki četrdesetominutni drum’n’bass remix...

U tom trenutku u prostoriju uđe domaćin Wolym Fekalie za kojim lubusinfabulaški ušeta i sam tobićtobić idolmladih. Gosti blago zanemeše kao da ih je neko stišao daljinskim upravljačem, a jedna od manekenki, koju smo večeras zapazili na zatvaranju revije, zagrcnu se spermovačom...

3. pisana celina

 - O, ćao, ćao, svima! – mahnu Wolym Fekalie gostima na početku nove pisane celine. – Malo smo se zadržali, neka dva glupa demonstranca htela da naprave alteregoističku sabotažu, ali su ih na sreću La'murkani čas posla ukebali.

 - Wolyme, Wolyme!!! – histerično je doskakutao Fekalieov ljubavnik Ser Gej. Ostali kao da i ne primetiše domaćina. Sva pažnja bila je uperena na tobićtobića. Oni koji ga prvi put videše uživo shvatiše da su sve legende o njegovoj privlačnosti, za koje su sumnjali da su možda medijski prepumpane, bile površne pričice prema stvarnim reakcijama koje je njegova prisutnost izazivala u organizmima zvanica. Sve oko sebe kao trofazna struja tresao je neko ludačkom poluseksualnom energijom. Obarao je s nogu i muško i žensko, skičale su za njim i životinje svih polova i vrsta, a čudno ponašanje pokazivale su čak i biljke... Priča se da i sami zidovi u prostorijama u koje bi ušetao vidno ovlaže, a paparaci koji su helikopterom uspeli da slikaju odvratnu rupetinu koju iznajmljuje jasno su dokumentovali naslage buđi na trošnim zidovima spavaće sobe.

 - Zdravo, Buco – najpre se obratio najbližoj Flomi koja je stidljivo stajala kraj samih vrata. Pri obraćanju nepoznatima njegov izraz lica uvek se kretao između nekakvog umornog gađenja i totalnih simpatija prema osobi kojoj se obraćao. Sličnu reakciju je i sam izazivao kod drugih što i beše jedna od njegovih glavnih vrlina.

 - A mi se znamo – upuštala se Floma u mildesortaški flert.

 - Pa... Hm... Hajde reci mi ti prvo tvoj user name, pa ću ti ja otkriti moj password!

 - Ma, baš si ti neki user, naravno da znam ko si – ne izdrža Floma. – Čujem da si se prijavio za „Porno Big Brother“, pa sam mislila – tu kao da malo popusti njen tradicionalno nadrkani stav – kako se tu ulazi, ja bih se prijavila...

 - Ne brini ništa, će ugodimo, hehe! – šeretski se nakezi idolmladih štipkajući je za bradavice.

- Jao, nemoj... – vadila se Floma kojoj je ova situacija ipak jako prijala, odbijanje tobićtobića, kakva milde sorte frustracija – Ne, ne, znaš, nisam singl...

 - Hem, hem – kvarno se smeškao idolmladih – Ma, nisi ti singl, ti si LP. Daj da ti budem hidden track na albumu...

A evo i Kineza na povratku iz patila, koji, primetivši ko mu muva ribu, oseti nešto jači napad ljubomore koji je prelazio granice prijatne milde sorte patnje, zbog čega mu organizam gromoglasno zakrča da je čak i Dr. Agan prekinuo na trenutak sa pričom i okrenuo se da vidi šta je to tako sablasno zarežalo.

 - Zdravo – tunjavo procedi debeli crnac, totalno nesiguran pred grandioznom zračenjem tobićtobićeve pojave. Floma se nelagodno umusi. Tobićtobić samopouzdano udahnu i sladunjavo se nasmeši. Ivan pokuša da sredi konfuznu situaciju:

 - A... da te pitam... ona pesma, znaš... ono što se ide od vrata do vrata, pa se peva za bakšiš, pa i ja sam razmišljao... ono... pa... što si pričao na vestima...

 - A, moj novi hit. E, baš mi je drago da si obratio pažnju na to – prijateljski se ozari tobićtobić i prefinjeno i odmereno pomazi Ivana po nosu. - To je moj novi hit „Zabra zil“... Možeš da ga skineš...

 - Ma, znam... već jesam, ono...

 - Naučiš pesmu i kreneš po kućama kao trgovački putnik, samo što ništa ne prodaješ nego ponudiš da je odsviraš ili otpevaš kako već znaš i umeš... Neće je biti u spotovima i na diskovima i magnetofonskim trakama, pa će ljudi jedva čekati da neko dođe da im odsvira...

 - Aha, da... ali kako... pa internet, ovaj...

 - Već sutra je više neće biti na sajtu, a i svi daunlodovi će sami od sebe postati neupotrebljivi, jer smo stavili vremensko ograničenje na same čestice zvuka, a ne na snimak...

 - O, koga ja to vidim! – raširenih ruku priđe im Wolym.

 - Wolyme, Wolyme, samo malo, Wolyme – odmah doskakuta živčani Ser Gej.

 - Samo malo, dušice! – iskulira ga Fekalie. – Izvinite što kasnim, prijatelji. Nadam se da ste prijatno propatili čekajući me. Imali smo frku sa nekim alteregoistima posle revije. Planirali opet neku akciju i to u samom hramu, zamislite! Sve su priznali u La’muriji. Hteli valjda da prikače na infuziju neke od najboljih i najmršavijih manekenki. Srećom pa nisu mogli da im nađu venu na onim divnim grančicama. A onu lepoticu sa onim divnim grozomornim ožiljkom na licu hteli da podvrgnu plastičnoj operaciji. Kakvi bolesnici! Udarili direktno na samog boga!

 - Jes’, strašno – odsutno aminova Floma svakim patomom svoga tela uživajući u milde sorte šoku nakon razgovora sa tobićtobićem, koji je nastavio da šarmira, zaljubljuje, pleni i vlaži po prostorijama glamuroznog stana.

 - Wolyme, upoznaj Ivana – seti se Kinez Mihajlo. – Zbog njega i svratismo. Iskreno, još bih uživao u patnji neviđanja sa tobom.

 - Takođe, prijatelju!

 - On bi inače da proda bogu dušu, pa ako bi mogao da mu pomogneš...

Ivan neodlučno pruži ruku Wolymu, ali pošto ovaj to nije primetio, samo je nespretno vrati iza uveta. Kakav tunjavko, kakav jadnik!

 - O, pa kako da ne! Ali, jel’ znaš ti dečko koliko je to ozbiljna stvar. Kad ti jednom otpečate poklopac od duše da je izvagaju, moraš da je prodaš što pre, inače izvetri ko otvorena boca gaziranog soka od duleka.

 - Ma znam... rešio sam... ja, mrm... već... – nesigurno će jadni Ivan.

 - Pa dobro, nova ti duša izraste za manje od godinu dana – pomazi ga Wolym po temenu sa oba dlana, pa ga nežno poljubi u čelo. - Kažu da nije ni loše da se povremeno obnovi. Ja kad sam došao iz Pariza prodao sam moju i dobio negde, da te ne slažem... negde oko 500 zlatnih kapi Srbijanka Valjevo. Ali, bilo je to drugo vreme, inflacija duše je u međuvremenu sve to obezvredila. Radio sam u međuvremenu sve i svašta, pakovao padobrane, pravio pampure. I čas posla duša mi se povratila, a ja zaradio, tako da često još i iznajmim nečiju dušu u rent-a-soulu pa patim trostrukim kapacitetom. Da vidiš miline, kad ti duša na nos izađe!

 - U, je – oduševljavao se Ivan vrednim gastarbajterom, a Floma i Kinez ga pomaziše kao brižni roditelji sinčića prvaka.

 - Najbitnije je da naučiš da osećaš bez duše. A to se radi po sećanju. Tačno znaš šta treba da osetiš u kojoj situaciji i bez pomoći duše koja to inicira po automatizmu. Tako kažu, ali nije baš lako, ni meni to nije baš pošlo za dušom. Ali kako hoćeš, sad ću ja da pozovem svog čoveka, dilera dušama. Može da ti je izvaga na licu mesta. Baš sam nedavno preuredio ovo donje patilo u prostoriju za merenje duše...

 - Nego, kad si planirao specijalitet večeri? – nestrpljivo će Kinez nezgrapno poskakujući.

 - Da, vrh žurke!? Vrh vrhova! Jooo, jedva čekam! – ozareno se ubaci Floma.

 - Šta, hoćemo li da počnemo, hajde, hajde! – ubaci se neka kreatura sa strane.

 - Polako, polako, još je rano... Ček’, ček’, ček... – branio se Wolym, energično protrljao Ivana po ušima kao da je neko štene doge i dao mu znak da krene za njim. Upoznao ga je na brzinu sa izvesnim špricerskim frajerom i nastavio da se pozdravlja sa ostalim zvanicama ovog uzvišenog skupa.

Špricerski frajer zvao se Boris Starešina. Kada mu je Ivan objasnio šta je naumio, ovaj ga pogleda polupodrugljivo i uputi ga ka vratima patila u prizemlju.

Patilo je bilo totalno oronulo. Pločice na zidovima ovde nisu bile od dobro odnegovanih pločica nabildovanih trbušnjaka, već su izgleda predstavljale ogavne otromboljene stomake nekih zapuštenih staraca. Za razliku od ostalog dela kuće u kojoj je sve blistalo i bilo digitalizovano i luksuzno, ovde je sve bilo prašnjavo, vlažno i zagušljivo. Na sredini patila tužno je trulilo neko uvelo stablo sobne banane, koje je po svemu sudeći nekada služilo za stezanje pri vrhunskim uživanjima u oslobođenim napadima patnje. Starešina energično zatvori vrata.

 - Ovde vagamo dušu. Samo da znaš, nema predomišljanja! Kad ti otvorim poklopac da izmerim koliko ti vredi duša, ona počinje da lapi i izvetrava, tako da moraš što pre da je uvaljaš nekom. A najbolje preko nas da je distribuiraš bogu... Osim ako nisi... neki...

Starešina je bio naslonjen na zarđali lim oronule keš-mašine koja je podsećala na veš-mašinu, samo što je ovo bila sprava kojom su božji predstavnici prali novac kojim su otkupljivali duše svojim klijentima. Ovaj soj ljudi nije imao ništa sa prljavim novcem! Ivan je ćutao neodlučno. Čulo se kapanje neke prljave vode koja je nadjačavala paćeničku muziku koja se čula sa žurke. To je tobićtobić uz gromoglasnu pratnju okupljenih sledbenika na Ser Gejevoj liri svirao svoj najveći hit „Minut ćutanja“ koji je nedavno proglašen i za državnu himnu.

 - Pa... ja... dobro... Samo kako to... Šta se dešava sa dušom?... Mislim... – mumlao je Ivan.

„Kakav smotanko“, pomisli Starešina zgroženo!

 - Da vadim šta kaže kantar? – osmehnu se i pomazi ga čedno ispod brade.

 - Pa... Dobro... Hajde, onda... Da... da... može... meri... – promuca Ivan i zaprede iz dubine duše koja će uskoro biti prodata.

 - Triput meri, jedared seci, hehehe! – šeretski dobaci Starešina i pljunu u šake.

A sa one strane vrata starog patila za merenje duše, žurka beše na vrhuncu. Wolym pljesnu debeljuškastim ručicama i pope se na sto prepoznatljivog finskog dizajna. Tobićtobić ostavi liru u stranu. Ser Gej jezikom mazno ugasi prskalicu. Čak i Dr. Agan ućuta. Pripiti gosti ostaviše piće na stranu i pauziraše u uživanju u sitnim milde sorte pakostima prema sebi i svojim sagovornicima.

 - A sada specijalitet večeri! Da me jebete, znam da je većina ovde propatila prvi deo ove dosadne snobovske žurke samo zbog onog što sledi.

 - Ajde! Počinji, pederu! – dobaci neko iz susedne sobe.

 - U proteklih godinu dana, svaki bogovetni dan – nastavi Wolym Fekalie – radio sam dok ne padnem od umora. Mnoge od vas viđam samo jednom godišnje na ovoj, već tradicionalnoj žurci nakon mojih revija na „Proleću mode“ u hramu.... Dobro, ima tu i padobranaca, kao na primer onaj usranko što hoće dušu da proda i tu još neki... Sve ove skupocene divote koje ovde vidite stekao sam u periodu od prethodne žurke... Nije bilo lako, ali uživao sam. Uživao sam jer mi je stalno ispred očiju lebdela slika na kojoj su svi ovi uređaji, nameštaj i ostala bogatstva polupani. Kupovao sam samo da bih mogao da ih uništim! A sad... neka zabava počne! Počnimo sa razbijanjem!!!

I pre nego što je Wolym završio, tobićtobić galantno, sa tri jaka sinhronizovana udarca, rasparča sva tri stakla ogromne vitrine pune dragocene staklarije. Šiknu krv iz stegnute pesnice. Odmah mu brže-bolje jedna od onih manekenki poturi glavu koju on na obostrano zadovoljstvo onom iskasapljenom šakom kresnu jednim odmerenim milde sorte udarcem. Kažu da i dan-danas ima preostale komade stakla ispod kože srednjeg prsta, koje sa zadovoljstvom pritisne kad hoće malo da se zasladi unutrašnjom posekotinicom.

Ser Gej skoči na ogromni kristalni luster i raširenih nogu polete ka voljenom Wolymu. Fekalie se izmače, tako da se ovaj raskrečeno obmota oko leđa Salvadora Gagija koji je prevrtao teški stilski krevet. Kinez Mihajlo zavrljači Flomu iza šanka, odmereno, da je ne povredi previše. Ona zakači red flaša spermovače koje se srušuše uz stravićni cangr. Dr. Agan je uz bolni urlik čelom razbijao i zubima kidao Wolymov skupoceni laptop ukrašen cvetnim dezenom na sada već smrskanom poklopcu... Sa sprata se začuo jak prasak, otpade i malo maltera sa plafona. To je verovatno neko srušio težak stilski regal. U drugoj sobi nestade svetla... Dve devojske zvučnicima su odvaljivale slavine iz kojih u jakom mlazu po čitavoj sobi poteče najpre pivo s renom, a zatim u nešto tanjem mlazu šiknu i feferoni đus... Oduševljena gomila je uz oslobađajući urlik lomila sve pred sobom pričinjavajući štetu koja bi preračunata u novac verovatno iznosila više stotina najvrednijih zelenih novčanih kapi.

Kakva je to vrhunska milde sorta patnja, patnja koju su mogli da priušte samo najimućniji! Ah, kakvo bogougodno oslobađanje od nepotrebnih materijalnih dobara. Kakva ritualna borba sa materijlističkim demonima koji nude lažnu sreću! Kakva dijalektička destrukcija. Destrukcija koja stvara prostor za novi znoj, novu milde sorte patnju, novu motivaciju za novo postojanje, za život sam!

4. poglavlje

1. pisana celina

 - Negde dva meseca nakon prvog poslovnog razgovora o prodaji Ivanove duše bogu, Kinez Mihajlo i naš nesrećni trgovac dušom, kao neka dva paćenika, biciklama krstare biciklističkom stazom kraj obala reka. Baš kao ono jednom kad sam vam pričao kako su se vozali pa išli na onaj splav da drkaju na ono predivno biće, fihi-fihija. Samo sada više nisu opremljeni kao nekada, kad je crnac vozio onaj fensi nabrijan bajk, a Ivan kaskao na onoj kršini. Sada je Kinez nabavio starinski velosiped sa jednim ogromnim i onim malim točkom, dok ga Ivan iz sve snage prati na malenom triciklu sa 29 brzina (tako sporohodnih, da bi sigurno izgubio ravnotežu da nije tog trećeg točkića) – ovako je muževni glas naratora iz obrazovne emisije „Opstanak“ započeo novu pisanu celinu.

- O, vidi ovo, neko je izgubio novčanik – primeti Ivan zadihano.

 - Ti si ga prvi primetio, tvoj je! – odbijao je Kinez.

 - A ne, ti si išao napred, pa si mu prvi ušao u liniju, tvoj je.

 - Ma, ni govora!

Ivan uze bočicu sa tečnim novcem i izvadi je iz kožne futrole. Podeljak menzure na bočici pokazivo je da je unutra 129  kapi i to solidnog plavog novca. Suma sa kojom se u najfinijoj milde sorte patnji moglo živeti desetak dana kao bubreg u gnoju.

 - Drži, tvoje je – ljutit je bio Ivan koji je po svaku cenu želeo da oseti patnju trenutka u kojem mu ispred nosa beži nečija vredna novčanik bočica.

 - Nemoj me ljutit. Hajd’mo negde to potrošit...

I nakon male rasprave zajahaše njih dvojica škripavi dvotočkaš i trotočkaš i upute se ka njihovom omiljenom splavu Octopus’s garden, nazvanog tako koliko zbog one Beatles pesmice, toliko i zbog gradskog mreštilišta hobotnica koje se nalazilo baš tu ispod...

 - Ćuj, lutko, moš’ nam donet dve tropikalija stomaklije? – zapovedi Kinez bahato.

 - Ja se izvinjavam – odmeri ih splavarica bezobrazno - imate li vi to da platite, znate koliko je stomaklija?...

 - Ne isprićavaj se, nego donesio cijelu bocu – tresnu Kinez flašicom novca o sto. Ivanu beše malo neprijatno. Dva fihi-fihija nežno su se obavijala na podijumu. Dvoje nesrećno zaljubljenih na ivici splava drkali su posmatrajući ples ove dve živuljke, s vremena na vreme se i sami međusobno bolno uštinuvši ispod stola.

 - Mogao si stan platit’ ovim, ali kad ’oćeš patit, aj’ bar da patimo u velikom stilu.

I bum, tras, ne prođe ni sat vremena, a oni se zapiju ko najgrđi.

 - Ih, kak je otužna ova tropik stomaklija. Uh, zabrijala me, ni fihi-fihi me ne može ograhiti – baljezgao je Kinez.

 - Mala, donesi mom frendu jedan poppers – zapovedi Ivan.

Kelnerica poturi Kinezu malenu drečavu bočicu sa natpisom „Tyfoon“ iz koje on u obe nozdrve udahnu isparenja moćnog afrodizijaka od koga se naglo zacrvene, kako se samo jedan crnac može zacrveneti u licu. Ivan mu otrže bočicu, pa i on povuče do samog dna desnog plućnog krila. Najpre preblede, pa pocrvene kao kineska zastava. Pogledaše se i prasnuše u najhisteričniji smeh u istoriji ovog splava. Spretno isukaše alatke i stadoše ozareno da drkaju koncentrisani na ona dva drkozovna fihi-fihija. Drkali su najbrže što su mogli, kao klinci kad se takmiče ko će pre do kraja igrališta. Stigoše istovremeno.

 - Život ti jebem – procedi Kinez u prijatnom sevdahu, nespretno tresući spermu u semenjaru. – Mala, donesi nam sada po bokal žučovače! – zapovedi, a telo mu blago zakrča, kao da prede.

 - Eh, da mi je neko mogao govorit da će u ovo vreme moja Floma biti u „Porno big brotheru“. Eh, kak je to prefinjena patnja kad škicaš svoju curu kak se preko TV-a kreše sto dana sa nekakvim tamo... fakat je... bh... da... – ipak kao da nije bio uveren u ono što je rekao. Floma beše već nedelju dana u najgledanijem reality show-u u kome su šest žena, šest muškaraca i dva kengura bili zatvoreni na nekom rustikalnom imanju. Koliko god su im snaga i libido dozvoljavali, muškarci i žene su se jebali. A kenguri su tu bili onako, tek da se nađu, ako zatreba. Svih sto dana njihovog boravka svaki njihov pokret pratile su televizijske kamere, koje se nisu nalazile jedino u patilu, koje je ipak i ovde važilo za zonu visoke privatnosti. Publika glasanjem odlučuje ko će otpasti, a ko ostaje do kraja. Svakako da je u ovom serijalu neprikosnoveni favorit bio tobićtobić idolmladih. Kinez Mihajlu se najpre ideja o Flominom odlasku u ovaj televizijski šou činila privlačnom. Obezbediće sebi dovoljno slobodnog vremena i vrhunsku patnju gledanja kako mu neko kara curu. Ipak...

 - Nego, što si učinio sa onom prodajom duše? – okrete na bezbolniju temu. Kinezu bezbolniju, ali Ivanu najveću muku zbog koje je već počeo da gubi živce.

 - Ma, nemam pojma. Pusti... – bolno huknu i povuče jedan dobar cug žučovače dok su atmosferu podvlačili Radiohead koji su se čuli kako kukumavče sa džuboksa u pozadini. – Onaj Wolymov lik, Boris Starešina, lokalni diler dušama bogu... uh, otvorio mi je taj poklopac na duši da izmeri koliko mi duša vredi. A duša mi je tad još bila poprilično bujna, idealna za vrhunsku milde sortštinu. Tad je vredela čitavih 777 zelenih kapi. Ej, čitavo malo bogatsvo. Ali od tada mi se niko nije javio, a ovako otvorena duša čini mi se da je već počela da mi lapi, ko neka otvorena flaša kisele vode. Kaže, duša se kod njih uzima standardnom metodom, fotografisanjem, pa objavljivanjem tih fotografija... uglavnom... ma, ne znam... Pominjao mi je da im baš odgovaram za neke velike panoe u crkvama i hramovima, ovih dana se pojavljuje nova kolekcija. Bljeh... Da su božji dileri odlučili da mi otkupe dušu trebalo bi već da smo počeli da radimo neke foto-sešne za vitražne digitalne printove, light box-ove, freskne bilborde, neke posebni objekte sa istaknutim modnim detaljem koje je pominjao i šta ja znam...

 - A, frend, a da li osjećaš kakvu razliku, a? – upita Kinez naizgled brižno, ipak većim delom duše pateći svoju ne baš prijatni ljubavni bol.

 - Pa ne znam da li se tripujem, ali mi se čini da ne patim baš istim intenzitetom. I kao da me nešto malo manje maze onako kao da sam neka umiljata kuca... – reče Ivan na ivici plača i ispi žučovaču do dna. – Ne znam šta ću. Dođe mi da odem u Crno-beli grad kod alteregosita i da probam da nađem đavola, pa da sad njemu ponudim dušu na otkup.

 - Ma, šuti! Kak zabrijavaš! Kakav te vrag spopao... Nemoj lupetat gluposti! – prenerazio se Kinez.

 - Ma šta znam, neću da ostanem i bez duše i bez para... Ovo postaje nepodnošljivo! Jel’ to ta religija? Ostaneš sam... Bespomoćno čekaš zaturen u nekom katalogu, dok ti duša vetri ko otvorena feferoni-cola od prekjuče... Ako bog neće, ima ko hoće! Moraš mi pomoći. Ti si stara gradska faca. Znam da znaš kako se stiže do tih alteregoista. Znam da znaš da đavo živi u tom kraju... Taj Crno-beli grad, jel’ tako... Taj... Uh... O, bože, zašto si me ostavio! – uzdahnu zagledan u foke na drugoj obali Save.

 - U biti, kužim da i to ćekanje podrazumjeva najuzvišeniju patnju, kužiš. To religija, to... strpljenje, ne? – probaljezga Kinez.

 - Ma, koja je razlika. Sve je to isto. Baš me briga. Nemam dušu za bacanje. Ako nećeš ti da me vodiš kod đavola u taj Crno-beli grad, naleteću već sam na nekog alteregoistu u gradu...

 - Nemoj mi više pominjat tu vražju prodaju preko alteregoista. Pa nisi valjda poludio? Nemoj da te ćuje La’murija. Uhitiće nas za tili čas. Pa ti vražji alteregoisti propagiraju ljubav i nasilno pomaganje. Sećaš se kad su te njihovi demonstranci vezali za zubarsku stolicu pa te izgrickale pacovčine. Vrag je to, ej... Znaš da je... – iznenada ga prekinu nešto zbog čega opet pocrvene, ali ne od poppersa, već od besa. Sa crnog čela slivalo mu se nešto belo ljigavo. Bio je to osrednji tovar sperme koja je doletela sa susednog stola. – Glupi tovaru! Kakav primitivac! – skoči na smotanog cvikeraša još uvek smušenog od postorgazmičnog čiliranja.

Do kafanske tuče ipak ne dođe. Ne toliko zbog Kinezove poslovične dobroćudnosti, koliko zbog događaja koji se zbivao na Savi, nedaleko od splava na kome su se nalazili. Rečna patrola La’murije vadila je nešto iz vode. Bilo je to ogromno beživotno telo morskog starca, vodene nemani koja je još pre dva meseca nekim čudom zalutala do Save. Surfovanje i plivanje je zbog opasnosti od starčevog napada u proteklom periodu bilo zabranjeno, a ipak je bilo i onih koji su stradali ne poštujući ovu zabranu.

 - La’murija nije htela mnogo da rizikuje očekujući da morski starac umre u slatkovodnoj sredini ili od starosti... Pa jadna životinja ni ne živi mnogo, jer se rađa tek u 71. godini – pokušavao je prijateljskim ćaskanjem da se dodvori Kinezu onaj što ga je isprskao svršotinom. Kinez ga samo zgroženo pogleda.

 - Umesto što se fino ljubomoriram na Flomu zbog njenog kondukterskog posla u znojavim tramvajima ili što se amltretiram putujući po svijetu, kao što sam oduvjek želio, ja se ovdje sa nekim pervertitima... – zgroženo procedi i iscevči poslednje kapi žučovače. - Ma, hajde. Vodim te u Crno-bijeli grad kod alteregoista. Sam si tražio vraga!

Mačoru Mjausu!

1. poglavlje

1. pisana celina

BAM!!! – počasni plotun označio je početak ove pisane celine. Ogromna plavo-plava papiga preplašeno prolete kraj samog početka. Onaj vetar beše mek, topao i blag. Jedan nakošeni oblak stvarao je jedno dnevno svetlo koje beše uglavnom plavkasto, na momente naradžasto. Zarozani debeljko hodao je lizajući oba pola baterije od devet volti kao da gricka kakav električni suncokret. Ćelava čekačica tramvaja diskretno je gasila cigaretu na podlaktici. Starac sa gušećom mašnom vukao je razdrndanu rikšu u kojoj se krajnje neudobno zguralo pet gojaznih devojčica. Oniža starica prišla je svečano.

 - Pardoniram, momče, pitala bih nešto!

 - Naravno, bakuta. Samo brzo... – prostenja Ivan brejkdenserski se klateći sa noge na nogu, očito od neke vrste urgentnosti...

 - Nova sam u kraju – žovijalno poskiči starica i namignu pod naherenom naočarom. - Gde se u kraju može nabasati na kvalitetnu mehaničarsku radnju za LuPaK ZaUd, znaš ove lunaparkovske kruške za udaranje što...

 - Znam, znam šta su LuPaK ZaUd-ovi... ali stvarno ne znam gde biste to... uh... – dobaci Ivan unezvereno se udaljavajući.

 - Pokvarila se ona moja, mnogo sam je izakala, a ove ulične na žeton mnogo su mi visoke da dohvatim...

 - Oprostite, stvarno žurim. Imate tamo onog majstora kod Zvezdarskog vodopada, ali u ovom kraju, ne bih znao. Tobiđenja, prijatno.

 - Snoviđenja, dečko – dobaci baba propevši se na prste kako bi mahnula mladiću koji je nestajao u mekanim isparenjima vešernice koje je kuvala čaršave za obdanište. Ivan zaustavi dah kako bi vešto izbegao prijatna topla isparenja i akutno opijajući miris oplemenjivača.

Dobro je, bar me nije mazila poput većine prolaznika – pomisli i sa žućkastim izrazom lica grejfuterski izlomljenih usana ubrza, pažnje usmerene ka traženju društveno-prihvatljivog mesta za pristojno odlaganje nadiruće patnje.

Hitao je dole ka Neimaru. Nalazio se baš u jednoj od onih čežnjivo prijatnih uličica sa fluoroscentnim bašticama koje uokviruju zanimljiv niz kućica u kojima je uvek petak, osim u vreme opšte važećih petkova kad se ostalih šest dana svake sedmice smenjuju u nizu. Mala vremenska anomalija, ništa posebno! Nikako od presudnog značaja za funkcionisanje sveta i u njemu naše skromne zajednice. A šta jeste važno? Pa, ako ste već tako zdravo znatiželjni, izvolite sići u donji pasus, možda vam razbistri neke od onih maglovitih delova uma u kojima su smešteni centri za poimanje ljudskih postupaka!

Najveća duhovna potreba i motivacija za opštim održavanjem vlastitog života (koji se svakog časa može prekinuti postupkom popularno nazvanim samoubistvo), hteli mi to da priznamo ili ne, usmerena je na omogućavanje situacija u kojima bivamo izloženi blagotvornom osećanju patnje. Da, patnje! Ali ne bilo kakve patnje! Naravno, ne dolazi u obzir ona prejaka i nepodnošljiva patnja, često izazvana nepopravljivim i realnim gubitkom! Nikako ni patnja nastala u okolnostima u kojima nam je narušeno zdravlje ili životna sigurnost, čije bi nam pomanjkanje ugrozilo nastavak života, pa samim tim i mogućnost budućih uživanja u blagodima patnji. Svakako da bismo već ovde mogli da uđemo u polemička razmimoilaženja, jer, složićete se, stvar je ipak komplikovanije prirode, pregršt je različitih sklonosti, ukusa, taktika i individualnih pogleda na patnju. U svakom slučaju nema ni govora ni o onom prostačkom, prizemnom duševnom bolu, niti o Tantalovim ili Sizifovim mukama bez kraja. Čitavo biće svake zdrave jedinke ište samo onu prefinjenu, gotovo idealno doziranu, tako elegantnu, milde sorte patnju!

Istina da vreme, mesto i intenzitet napada patnje ponekad i ne zavisi sasvim od nas, već i od mnogih, često neshvatljivih činilaca, a svakako i od faktora slučajnosti. Nekada taj blaženi čas iščikujemo, potenciramo i uvređeno iščekujemo, dok nas on permanentno ispaljuje, da bi opet taj naš trud stizao sa isplatom kada smo ga gotovo zaboravili i najmanje mu se nadali... Tu je i ona stara, gotovo prevaziđena kategorizacija na fizičku, duhovnu i kombinovanu patnju. Primetićete i razliku po intenzitetu i učestalosti, od one male akutne paćeničke užinice (da se čovek tek malo zasladi), pa sve do dalekosežnih, dobro isplaniranih paćenićkih karijera u koje se ulagalo godinama.

Bez obzira na blagotvorna dejstva patnje, ona je u trenutnom društvenom miljeu često tabu tema, a doživeti obilniji napad patnje pred drugima krajnje je nepristojno. Srećom pa moderna arhitektura već nekoliko decenija u svakom stanu podrazumeva izradu prostorija za patnju, popularnih patila! Siromašniji slojevi još uvek se moraju služiti poljskim patilima (zapravo za tu svrhu adaptiranim klozetima smeštenim iza tih oronulih stambenih jedinica), a primetićete da je sve više i javnih patila.

Da ne bi neprimereno pustio svojoj patnji na volju pred svim tim prolaznicima u sred bela dana, Ivan dade gas koraku, pravac ka najbližem javnom patilu. Eh, da je bar kakva fiziološka potreba u pitanju, moglo bi i iza neke zgrade ili žbuna, ali ovo, bilo bi okarakterisano kao vrhunski prostakluk, blam, bruka i sramota...

U centralnom gradskom parku na Neimaru, kod okretnice autobusa koji saobraćaju na čuvenoj liniji 24 (zvanično najprijatnija trasa – najudobnija vozila gradskog saobraćaja voze po najintimnijim uličicama centra, zbog čega je putnici željni neugodnije vožne sa zadovoljstvom izbegavaju) nalazilo se najbliže javno patilo. Ali tu je sada bila neopisiva gužva koju je stvarala oveća grupa demonstranaca. Pristizali su sa svih strana, očigledno se spremajući za još jednu mizernu akciju.

 - Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi, za-voli... – ostrašćeno su skandirali agresivnim hrapavim glasovima koji su se mešali sa kreštanjem nekoliko stotina preplašenih papagaja čija su gnezda nosila adresu ovog parka.

Bah, odvratni demonstranci, prokleta linearno-hedonistička bagra, sve bi da nas privuku na demonsku stranu njihove logički nedovršive utopije, tih banalnih uživanja i te nerealne jednostrane društvene harmonije. Ljubav, blagostanje, uživancija očišćena od svake patnje, ah, kako naivno, pomisli Ivan trijumfalno se probijajući do obližnjeg objekta na kome je svetlećom reklamom ispisano „Plati pa pati!“. Napokon to patilo!

 - U­sluga pationice je dvadeset devet kapi plavih para! – zahukta bradata tetka dlakavih ušiju i kucnu po tabli na kojoj je pisalo „Plati pa pati!“. Ivan ju je prekinuo baš dok je za stolom, za kojim je naplaćivala usluge patila, sama sebi odmereno prebijala nožni palac minijaturnim čekićem za OTO, neskriveno uživajući u dobro doziranoj patnji izazvanoj mehaničkim izvorom. Na stolu se nalazio portabl TV sa  koga je neka prelepa dama sa odvratnom živom ranom na čelu melanholično trabunjala o nekakvoj reviji u nekom hramu. Dlakouha (koja se bavila zanimanjem koje su od milja zvali Baba Pata) podiže pogled, iznenada se razneži i poče da ga mazi ispod brade kao da je u pitanju neko umiljato pseto. Ovaj ustuknu, kanu trideset kapi, klimnu joj da zadrži kusur, te šmugnu u prvu kabinu levo i ne uzevši iz automata papir za brisanje suza i bala.

Pationica patila beše solidno opremljeno. Pod i zidovi na metar i po od poda bili su popločani kvalitetnim pločicama sa trbuha atletski građenog crnca, dok je gornji deo zida dizajniran unakrsnim pločicama belca i indijanke. (Koliko li je trbušnjaka bilo potrebno da se ugradi u jedno ovako luksuzno patilo? Sve pločice ravnomerno su pulsirale pri svakom uzdisaju i izdisaju njihovih vlasnika, koji su se verovatno nalazili na raznim krajevima sveta, dobro dozirano u sreći propaćivali svoje jadne živote izdržavajući porodicu litrima novca koji su zarađivali njihovi trbušnjaci zaposleni u belosvetskim patilima)

Jedina stvar koja se nalazila u kabini osrednje veličine bilo je stablo ogromnog baobaba čija se krošnja nalazila negde iznad plafona pationice. Ivan ga najpre nežno pomazi u širokom luku, udahnu duboko, pa iz sve snage poče da ga grli i privatava. Zidne-pločice-trbušnjaci počeše da se grče i skupljaju. Ivan nastavi sve jače da stiska i mazi drvo. Ah! OooOh! Kakav nadirući bol! Kako prija! Aaaaaah! Gotovo orgazmičko stenjanje nadjača buku fanatičnog skandiranja demonstranaca iz parka. Prefinjena milde sorte patnja mogla je nesmetano sebi da da oduška u najfinijem obliku...

2. pisana celina

Fiju fić, fiiiiju – Ivanov zadovoljni zvižduk označi početak ove pisane celine. Izlazeći iz pationice javnog patila zateče Baba Patu kako sama sebi izvrće ruku do same granice uganuća. Samo do granice, ni milimetar dalje! Sa televizorčeta je i dalje dopirao jedan od najgledanijih talk-show-ova, još jedan od ustaljenih izvora fine milde sorte patnje.

 - Pobogu, Baba Pato, pa ima valjda i finijih načina da se propatucka radno vreme?

 - Znam, znam... Eh, i ja sam kao mlada... E, kako se samo tad gospodski patilo. Nije se ni pričalo toliko o tome. Samo ćuti i pati... Ali šta ću sad, evo ovde po ceo dan... – reče i pogladi ga po ušima kao nekog zeku. Ovaj ne izdrža i na trenutak zaprede kao kakav rasni mačor, a onda izmaknu glavu. Zašto baš mene priroda načini ovakvog, pa me svi maze kao da sam neki psić, mače ili beba, šta već... uh... Nema u tome ni trunke patnje, a vala ni naslade, pomisli smoreno.

 - Ijaooo, evo ga! Juhu! – uštinu se Baba Pata jednom u slast i svu pažnju uperi ka televizijskom prijemčiću.

 - E, ovo moram da čujem – pogleda Ivan ka TV-u i hitro pritvori ulazna vrata patila, jer se napolju skupljalo sve više demonstranaca koji su sve glasnije skadirali poznatu mantru „Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji!“. Pata za svaki slučaj još malo pojača.

U studio televizije PDV 10.2 ušetao je čudan mladić u svetloplavom biciklističkom džemperu koji je isticao njegov pažljivo negovani stomačić. Jedan brk navoštio je nalik na Salvador Dalija, dok je onaj drugi malo neposlušniji podsećao na Herkula Poaroa. Na glavi je imao četiri vrste frizure. Sa jedne strane gej-naci obrijan, iza drugog uveta nekoliko dredova (i to onih pravih, čukun-dredova, koju su tako zategnuti da pružaju non-stop blagu milde sorte patnju izazvanu konstantnim čupanjem kose), napred nekoliko brit-pop šiški, a pozadi... ne znam, iz ovog ugla nije dopiralo do hladnog oka kamere...

Poštovani gledaoci, kao što smo i najavili, iznenađenje emisije. Nakon svih tih dana nepojavljivanja, kada smo se pristojno napatili zbog njegove... zbog njegovog posta u javnosti, kako bih to rekla... uglavnom, sa nama je lično On – tobićtobić idolmladih! (frenetični aplauz publike) Čovek koji je od patnje napravilo vrhunsku umetnost i čovek... ne, robot, kako tvrdi žuta štampa, koji je od umetnosti napravio vrhunsku patnju. Gospodine tobićtobić, kako se osećate u našem studiju?

(publika i dve gošće slušaju bez daha) Odvratno! Al’ onako baš... baš meraklijski. Ova vaša kič scenografija, vrelina reflektora, blazirana publika, blaga trema, moje mišljenje o vama i vašem radu... Idealno! Idealna, blaga patnja...

Hvala na komplimentima. Recite našim gledaocima šta se dešava u vašem životu i radu?

Pih, pa šta bih vam rekao, glupa moja damo i još gluplja publiko... o gledaocima da i ne pričam. (spontani aplauz) I dalje negujem onu istu, teško ostvarljivu ravnotežu idealne patnje. Evo, vidite samo ovaj krajnje nepristojan odnos prema publici i konzumentima mog stvaralaštva, koji primenjujem samo da bi me izjedala ona divna fluoroscentna griža savesti koju osećam zbog ovakvog ophođenja prema vama. Idealno odmeren odnos zar ne?! Sa druge strane, publici prija i moja blago otužna životna priča koju možete da pratite ovih dana po tabloidima. Ma ima me svuda, samo ja, ja i ja. Sam sam sebi toliko dosadio da sa vrhunskom zanimanjem i nestrpljenjem dočekujem nova preterivanja. Dokle to tako!? (njegov unjkavi glas i smederevski naglasak pružali su prefinjenu patnju ljudima iz prestonice)

Evo, dajmo reč gospođi. Izvolite...

(mikrofon dobacuju ženi iz publike) Ah, kome pričate, moja ćerka je poster vašeg uveličanog oka stavila na jedan zid sobe, drugo oko zalepila je na suprotni, na ostala dva su usta i orman, a na plafon je uredno poređala nos, usta i čelo. Kaže ona meni da se oseća da je jeza nekako hvata, a opet veli i da joj skroz tako prija kad joj je. Prava ona dibidus odmerena patnja. Isto je i sa vašim divnim odvratnim horoskopom iz Krompira koji i ja i muž čitamo, a čitala sam negde da vi i muziku komponujete... Samo da vam poručim da ste vi apsolutni idol mladih, a nama starijima šta udelite. Hvala vam i uopšte se ne obazirite na one demonstrance, oni bi da nas upropaste!

Da vratimo reč našem gostu. On je tu zbog nas. Mi smo tu zbog njega. Tobićtobiću, da li ćemo i u sledećoj sezoni čitati vaš horoskop u Krompiru, godinama ubedljivo najčitanijem dnevnom listu i novini čiji tekstovi pružaju idealnu patnju čitaocima, a naročito onima o kojima se piše?

Na njihovo i moje zadovoljstvo i patnju Krompir i ja potpisali smo ugovor i za narednu sezonu. Tako da ćete i dalje svaki dan moći da pratite moja horoskopska predviđanja koja će vam se na onaj neobjašnjiv način ostvarivati. I dalje ćete čitati one nebuloze koje uglavnom nećete moći da protumačite vašim pilećim mozgom, ali ćete se nakon nekoliko bezuspešnih ponavljala osećati mnogo vedrije, a često i do onog blaženog bola riknjavati od smeha. A tu je i najlepši deo, koji je naravno vezan za novac. Ja ću i dalje za to dobijati osam crvenih kapi novca, što je nešto manje od mesečne kirije kojom plaćam vladaru one moje šupetine...

(prekinu ga ona prelepa žgoljava dama sa svežom ranom od nedavno urađenim estetskim ožiljkom na licu) Koji ste vi šampion! Pa dobro, kako preživeti i uopšte nastaviti sa životom punim tako divno izbalansirane patnje?

Malo teški fizički poslovi po magacinima, nešto isprosim od prijatelja, a tu je i skromna pomoć roditelja. Taman da se održava oganj patnje. Da napomenem da sam i dalje najčitaniji i najplodonosniji pisac na svetu. Dvanaest kratkih priča štampanih u svakodnevnom tiražu od nekoliko stotina hiljada primeraka, eh... Pa još u sasvim originalnom i u književnosti gotovo nerabljenoj kombinaciji drugom lica jednine i budućeg vremena. Najprodavanije remek-delo,najgore plaćeno! Koji sam ja car! I-haj, karamba, bang bang!!! (oponaša pucanje iz dva pištolja, dok publika ustaje na noge i gromoglasno aplaudira)

Poštovana publiko u studiju, a sad još jedno prijatno iznenađenje. Ispod neudobnih hoklica na kojima sedite nalaze se brojevi. Troje najsretnijih dobiće šamar koji će im lupiti lično tobićtobić (nestrpljivo meškoljenje u publici)...

 - Dobar dan. Jel’ slobodna u vašem patilu jedna ženska pationica – strpljivo upita devojka koja se upravo ušunjala. Likom je podsećala na žensku verziju mešavine Johny Rotten-a i Sid Vicious-a (valjda su je zato i zvala Trula Višnja, kako se ispostavilo kasnije). Očigledno joj se nije mnogo žurilo, patnja ne beše urgentna.

 - Dvadeset devet plavih kapi, prva desno. Treba papir za suze i bale? – rutinski izdeklamova baba Pata.

 - Jaoj, kako je sladak! – ne izdrži rotenvišousolika paćenica – i poče da češe Ivana po vratu i temenu. – Joj, gu gu, uh, šta bi ti radila...

Ovaj se gegavo izmaknu ka vratima nespretno nameštajući šiške.

 - Ma, daj... pusti... Žurim... Tobiđenja!

 - Snoviđenja – zamišljeno odgovori baba.

 - Snoviđenja – nakeženo izusti Trula i na prevaru ga pomazi još jedanput po njušci, pre nego što ulete u žensku pationicu. Kroz odškrinuta vrata videlo se samo da ovde pločice nisu bile od trbušnjaka kao kod u muškoj, već od bele i crne čokolade.

3. pisana celina

 - LjUBI! ZAVOLI! DA MRŽNJA NE POSTOJI!!! – sve neobuzdaniji urlik sa najpopularjnijeg gradskog okupljališta, centralnog neimarskog parka, označio je početak nove pisane celine. Tu se već sjatilo nekoliko hiljada demonstranaca koji su zbog svoje brojnosti blokirali čitav kraj (to im nije bio cilj, naprotiv, bilo im je jako neugodno zbog toga!)... Nekoliko momaka najljubaznije je usmeravalo vozače kako da zaobiđu ovaj deo grada, kad već nisu uspeli da ih ubede da se pridruže njihovoj „sekti“. Ovi po svaku cenu pristojni momci prali su nezadovoljnim vozačima šoferšajbne, prskali prijatne miomirise u njihova vozila, podmazivali zupčanike zarđalih rikši, ubacivali skupocene poklone u vozila, te na bezbroj načina pokušavali da im ugode, na šta su ovi besno izletali iz gužve, frustrirani činjenicom da će ovog popodneva sa zakašnjenjem stići na uobičajenu idiličnu porodičnu patnju.

Loše glumeći jeftinu nonšalantnost Ivan prođe kroz gomilu i sa vidnim flešbekovima nedavne patnje razdragano priđe jednoj od mnogih uličnih lunaparkovskih krušaka za udaranje, popularno nazvanih „LuPak ZaUd“. Ubaci žeton, pritisnu dugme, kruška se spusti, zamah, Tras!, trećina kruga, jadno, kakav divan blam!... Krene zadovoljno da se udaljava, ali tu poče da se zbiva nešto čudnovato. Kao na nečiji znak, prestade dugo skandirana „ljubi zavoli...“ mantre... trenutak tišine... i potom urlik: Toooo!.... Ztoooo!... Toooo!...

Razularena masa počela je da ugađa, zadovoljava, popravlja, daruje i leči sve pred sobom!!!

Najpre dve dugonoge devojke u prugastim čarapama oboriše jednog škembavog odžačara.

Nisi mi skoro nešto džarao, a macane crni? Patiš za nečim mladim, žilavim... Mi ti nudimo vrhunsku ekstazu – skretala mu je pažnju plavuša lolitasto dizajniranog tela dok se preplašeno povlačio spremajući bekstvo... ona druga sa crnim kikicama funjarski čuče iza njega... plava ga gurnu... saplete se o onu ispod, stara klinačka fora... izvrnu se sa nogama uvis... ko neka uginula ptica u snegu!... pritrčaše još neki demonstranci da pripomognu... odvukoše zabezeknutog dimničara na travnjak... jedna od devojaka poče da rastavlja portabl paravan... druga ga spretno veza lisicama... mazile su ga i stavljale mu egzotična ulja pod nos... on ne reče ništa, tek promrnjđa nešto... najradije bi pobegao od banalnog užitka koji je bio neizbežan... ulja ga opiše slatkastom izmaglicom... bljak!.. video je samo razlivene boje na nebu - desetak papagaja koji su iznad krošnji baobaba kreštavo čekali da se ova pometnja stiša... plavuša ispusti minić sa kukova... crnka jednom rukom isuka sisu... drugom otkopča odžačaru prvo dugme... dugme za sreću...

Tooooo! Ztooooo!Tooooo!!! – odjekivalo je.

Tu kraj njih neki mirišljavi metroseksualčić doslovno je cepao štrokave dronjke sa zapišanog odrpanca koji je život razdragano patio u parku, sada paklu za sve normalne ljude koji su se tu zatekli... jedan bradonja sa debelih obrva majstorskom rukom je poprvaljao razjebanu rampu za skejt sa koje su do juče klinci iz kraja predano gulili laktove i kolena, baš onako virtuozno padajući da milde sorte zaboli, a da se ostane ceo dan na točkićima... neka tetka grabila je sveske iz ranaca nekoliko učenika... beli mantil slalom potezima vozio je zubarsku stolicu kroz uskomešanu masu... dobrodržeći starac popravljao je nečiju staru parkiranu rikšu sve u šest...

Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!!!... – urlali su.

 - Mamu im jebem, za neverovati, za neverovati... šta je ovim demonstrancima... Prokleti alteregoizam, uništiće nas! Pa ovo se nikada još nije desilo... pa šta je ovo, ljudi ljudski? – komentarisao je jedan prolaznik sa bezbedne daljine, da bi se naglo okrenuo ka Ivanu i raspilavljeno ga počešao po bradi.

 – Priča se da je La’murija od jednog od ovih zaplenila paket od kilogram i po ljubavi u prahu, i to najfinije čistoće, eeej! – nastavio je zgroženo.

 - Ah – samo je uzdahnuo Ivan, koji kao da htede da nastavi razgovor, ali zastade onako smušen kakav je uvek i bio.

Iza onog prolaznika prišunjao se jedan od demonstranaca u prepoznatljivoj lopovskoj uniformi. Vešto mu je odžepario novčanik, bez znanja mu tutnuvši desetak kapi i to crvenog novca. Sada se spremao da mu ga znalački vrati...

Pazite gospodine! – dobaci Ivan. Ovaj se brecnu i prosu na pod nasilno poklonjenu sumu. Ali ženi gospođi do njega (koja je na povezu oko vrata nosila ogroman beli zidarski blok, najpopularniji lokalni izvor patnje na Neimaru) nije bilo spasa. Njoj je drugi džeparoš vešto izvukao mobilni telefon i već ukucao dopunu od 500 plavih kapi novca. To je bila i najčešća pakost koju su demonstranci priređivali terorisanom građanstvu.

 - Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!... – sablasno je hučala gomila.

Bespomoćni odžačar stenjao je iza paravana gde se čuo i uzavreli ženski kikot... zgroženi beskućnik već je bio u pantalonama modernog širokog kroja i prugastoj crveno-crvenoj dukserici... do pre nekoliko minuta opasna skejt rampa sada oplemenjena gumenim ivicama bila je bezbedna i za početnike... dva uporna školarca uzalud su otimala olovku razularenoj gospođi koja je rešavala mučne zadatke koje su imali za domaći... dve devojčice jecale su uskraćene za mučenje današnjim zadacima... još jedan šraf i osovina rikše beše kao nova... uzalud je ona gospođa sa građevinskim blokom pokušavala da potroši celu dopunu na mobilnom, dripac je ukucao tarifu za neograničeno korišćenje čitavih mesec dana unapred... Razorodna razularena popravljanja, usluge i besmislena draženja čula dešavala su se munjevitom brzinom i gromovitim intenzitetom. Teško je sve to bilo pohvatati i razumeti.

 - Krrrtoooo! Kzzztoooooooo! Krrttoooo!!! – oponašali su uzbuđeni papagaji nervozno kružeći iznad krošnji baobaba.

 - Pazi, momak! – doviknu onaj prolaznik Ivanu. Nepažljivi trenutak dekoncentracije i već beše kasno. Dva bela mantila već ga vezaše za zubarsku stolicu.

Ha, kakvi amateri, pomisli, popraviće mi zube, pa to boli. I to baš onako kako treba. Jeste da tako gubim mogućnost budućeg bola, ali pokvariće se oni opet, daće bog! U krajnjem slučaju, mogu i sam da ih pokvarim!

 - Mi te volimo – robotizovano reče jedan beli mantil i iznad glave mu zacakli vesela igla na vrhu šprica punog sasvim suvišne anestezije.

 - Ne! Odvratni linearni skotovi! Šta vam je danas?! Nemate pravo! – urlao je Ivan nemoćno. Asistent glavnog belog mantila veza mu vilicu naročito udobnim protetičkim lancem. Čak prsnu i malo spreja protiv bola sa ukusom višnje, kako ne bi osetio ni bol od uboda anestetične igle.

Talas ugađanja počeo je da se širi i na okolne ulice. Najviše su stradali znatiželjni posmatrači. Demonstranaca je po svim procenama na teritoriji grada bilo zanemarljivo malo. Većina je živela u jednoj vrsti dobrovoljnog geta. Ovo je bila jedna od retkih ovako masovnih i agresivnih akcija u centru za koje se zna.

Iz svog položaja Ivan je još samo mogao da zapazi kako tri visoke žene prilaze znojem orošenom narkomanu u milde sorte dozirnoj krizi i ubrizgavaju mu najfiniji narkotik od koga njegovim organizmom zavlada opšte spokojstvo koje je uništilo one intenzivno prijatne apstinencione patnje.

Tooooo! Ztooooo! Tooooo!!! – sablasno je pucalo sa svih strana.

Dejstvo anestezije utrnu Ivanovu čeljust i bušilica bezbolno poče da rije po kljovama... demonstrankinja sa plavi eyes prišivala je dugme na pantalonama nekog šljakera vezanog za drvo... kraj popravljene rikše tucet desetogodišnjih demonstranaca oteli su od preplašenog starijeg gospodina sa gušećom mašnom neki prastari tip mobilnog telefona, izvadili mu karticu i stavili u jedan od najmodernijih modela... iz jednog kombija izveli su nekoliko vezanih ljudi... visokog mladića sa ogromnim nosem gomila je šutirala i mlatila motkama...

Toooooo! Ztooooo! Toooooo!...

 - Smilujte se, vidite kako je sladak – zaurlala je na Ivanove zubare ona žena gospođa sa ogromnim neimarskim blokom obešenim oko vrata i počela da se igra meseći Ivanu uši kao nekom umiljatom štencu dobermana.

 - Odstupite, ženo gospođo! Ne smetajte nam! Volimo vas! – dobaci pomoćnik belog mantila frankeštajnski robotizovano.

Demonstrankinja sa plavi eyes nije se zadržala na prišivanju dugmeta na pantalonama već je vezanom šljakeru sad i lizala spremajući se da mu popuši... stariji gospodin sa gušećom mašnom gledao je čas u popravljenu rikšu, čas u sajber mobilni bespomoćno se hvatajući za glavu... zarobljenike dovezene kombijem gomila poče da linčuje sladostrašćem neželjenih prijatnosti... visoki mladić sa ogromnim nosem, koga su gazili i mlatili motkama, bio je Gnu, lokalni mazohista, koji je bolesno uživao u bolu, ali ne onom lepo milde sorte doziranom, već sumanuto intenzivnom...

Toooooo! Ztoooooo! Toooooo! – ajajaja!

Samo je ona oniža starica koja je tražila mehaničara za LuPaK ZaUd veštim udarcima krčila put kroz znojavu gomilu koja je u nedostatku slučajnih prolaznika počela da ugađa i istomišljenicima.

Sa jedne strane zanemi „tooo! ztoo! poklič“ i ponovo poče „ljubi zavoli da mržnja ne postoji!“ Odatle su pristizali brojni džipovi, kamioni sa punim prikolicama i rikše. Sva vozila bila su obojena metalizer zelenom bojom, na vidnim mestima sjajili su simboli slomljenog srca ispod kojih su bila iscrtana dva zarđala skalpela i natpis LA’MURIJA.

- Stižu! Evo ih! Spaseni smo! – povika neko od slučajnih prolaznika.

 - La’murija! La’murija! Spasavaj se! La’murija! – pronelo se među demonstrancima.

 - Gla’murija! Gla’murija! – glamurozno je kreštalo jato parkovskih papagaja.

 - Tobićete batine! Tobićete batine! Tobićete batine! – pobedonosno su skandirali ohrabreni prolaznici.

 - Ljubi! Zavoli! Da mržnja ne postoji!!! – žilavo je uzvraćala grupica najvatrenijih demonstranaca.

 - Tobićete!... ljubi zavoli!... batine!... da mržnja ne!... tobićete!... postoji! Tobićete... – a onda iznenadni muk i totalni haos.

Svi se dadoše u paničan beg onog časa kada je bilo jasno da će zbog specifičnosti situacije La’murija upotrebiti biološki oružje, oružje koje ne pravi razliku između demonstranaca i običnih ljudi.

Iz tri ulice, vozeći unazad, pristizali su la’murijaški kamioni, jedan la’murkan dade znak i kiperi počeše da dižu svoje prikolice do vrha natovarene izgladnelim pacovima. Razulareni glodari ostremiše se na sve što je mrdalo...

2. poglavlje

1. pisana celina

 - (ovde nacrt nekoliko nota za Radecki marš) - kaskajući taktovi Radeckog marša označiše početak nove pisane celine. Kompoziciju je do iznemoglosti izvodio nacionalni La’murkanski orkestar postavljen na improvizovanu binu koja se nalazila na stenovitoj obali Dunava, kod samog kraja Zemunskog keja. Sa obale je nekoliko bosonogih pecaroša vadilo morske krastavce, jedinu biljnu ili životinjsku vrstu donesenu sa mora, koja je uspevala i kod nas. Podunavlje beše čuveno po izvanrednim kiselim morskim krastavčićima.

Oniži bradonja, inače ponosni kustos vlastitog metafizičkog muzeja, skupljao je kamenje sa obale, da bi uz manje intervencije od njega pravio fotoaparate. On zgroženo pogleda u jato dunavskih konjica koje se mimoilazilo sa jednom nervoznom srebrnkastom ražom. Kako me samo nervira ova čista, prozirno zelenkasta dunavska voda, pomisli zlovoljno. Nekada je reka donosila one predivne komade otpada, a vidi sad ovu sterilnu ljigu... Misli mu prekinu govance koje na njega izruči jedan pelikan.

Nakon što su svratili u restoran Radecki na kraju biciklističke staze, dvojica uzjahaše svoje dvotočkaše i u ritmu marša zapedalisaše niz dunavsku obalu kraj koje se, sve do ušća u Savu, pružao drvored procvalih mandarina i kajsija, ispod kojih su rasli žbunići ribizle.

Napred je pičio tridesetogodišnji buckasti crnac na luskuznom bajsu sa amortizerima, a sledio ga je pogrbljeni desetak godina mlađi bledunjavko na preniskom sedištu kršine čije su se pedale non-stop okretale (bio je pokvaren zadnji zupčanik, pa ukoliko bi biciklista prestao da okreće, lanac bi nastavio za zadnjim točkom fatalno se gužvajući na prednjem prenosniku).

Ovaj što je uživao na stalnookrećućoj kršini bio je Ivan. Crnac ispred  beše njegov pajtaš Kinez Mihajlo. Ivana je krasio zavoj na obe potkolenice, koji je štitio bolnu ranu izazvanu pacovskim ujedima. Iz pravca Kinez Mihajla čula se škripa koja je nadjačavala čak i disharmoniju Ivanove olupine na dva točka. Ali buka ne beše izazvana škripom preopterećenog luksuznog velosipeda koji je jahao debeljuškasti tamnokožac, već samim Kinezovim organizmom koji je funkcionisao jako bučno. Bila je to mešavina motokultivatorskog krčanja njegovih creva, glasnog dobovanja srca, burnog žubora protoka Mihajlove krvi, nepodmazanog škljocanja zglobova, sablasnog disajnog huka ka i iz crnčevih pluća, šištavih mlazeva žlezdanih sokova... Pa dobro, ipak nije to bilo tako iritirajuće, preterao sam!

 - Ćuj, stari, kaj se sad kilaviš? Ovak nikak nemrem dobit mišićnu upalu! – doviknu Kinez Mihajlo i pojuri ka Ušču Dunava koji se baš tu preko puta Malog mirnog ostrva ulivao u ogromnu Savu. Ubrzo su jurcali lavirintima Kalemegdana, tvrđave sa novobeogradske strane prestonice, na čijem je vrhu ponosno stajao kip nagog škembavog muškarca koji je držao kriglu piva u jednoj i kokošku u drugoj ruci. Bio je to Eštrovićev „Gubitnik“, statua koja je simbolisala veličanstvene pobede našeg naroda kroz istoriju. Kada bi konzumacija obilnih robovskih patnji prešla u zonu nepodnošljive patnje narod bi dizao ustanke nakon kojih su nastupali periodi blagostanja kada se dijalektički, do sledećih buna i ratova, uživalo u vrhunskoj milde sorte patnji. Pa onda opet ispočetka i sve tako kao u kakvom raZačaranom krugu...

Sa Brankovog mosta pažnju su privlačili razigrani delfini. Ukoliko biste zastali i pažljivije pogledali (minimalna preporučena rezolucija očiju 2.1 megapiksela), zapazili biste i brojna jata crvenih i kestenjastih klovn riba, usamljene nadmene fluoroscentno-žute ribe leptire, po koju rasplivanu divovsku kraljevsku kornjaču ili džinovsku ražu čija se boja stapa čas sa ljubičastim koralnim grebenovima, čas sa ona tri, u rečnu salatu zarasla, potonula jedrenjaka. Legende kažu da se na ovom mestu povremeno pojavljuju i sirene. Nije bilo preživelih svedoka ovakvih susreta. Kažu i da se vodeničar Branko, po kome je most i nazvan, opijen njihovom grozomornom pesmom neoprezno nagnuo pre nego što ga je progutala bistra reka. Realniji su skloni teoriji po kojoj se previše nagnuo pokušavajući da dopre pogledom do čuvene kućice onog rečnog ježića.

Blago iritantna buka, koja je nadjačavala i galamu organizma Kinez Mihajla, dopirala je sa leve strane suprotne obale na koju su prelazili. Bilo je to vrištanje nekoliko stotina albatrosa, pelikana i po kojeg zalutalog papagaja iznad malobrojnih galija na marini koju su opkoljavali mnogobrojni kanui izvučeni na peščanu plažu. Sa desne strane, možda na kilometar odatle, videla se braonkasta nemirna crta koja je preplivavala Savu ka novobeogradskoj strani. Bilo je to krdo Gazela koje se u ovo doba dana obično vraćalo sa ispaše iz pašnjačkog dela grada kojem baš zbog toga i nadenuše ime Senjak.

Nekoliko surfera ustrašivo je uživalo u činjenici da ih svakog časa može ščepati krvoločni morski starac. Odrtavela morska neman očigledno je došla iz mora za nekim brodom, hraneći se splačinama izbačenim iz brodske kuhinje. Srećom, pa neće dugo preživeti u slatkovodnoj sredini. Lipsaće za koji dan, a i onako ne bi poživeo dugo, pošto je poznato da se morski starci rađaju u 71. godini.

Siđoše s mosta i skrenuše desno krećući se uz Savu biciklističkom stazom kraj koje se prostirao niz javnih LuPaK ZaUd-ova (lunaparkovskih krušaka za udaranje) na žeton.

Kinez Mihajlo zakoči la’murkanski kraj onog dela obale koji je zbog nečega uvek privlačio veliki broj hobotnica. Sa leve strane, prema gradu, od same obale, uzbrdo je išla živahna ulica koja je iznad ulaza u podzemnu Železničku stanicu pičila ravno do kružnog toka na Slaviji koji se mogao videti odavde.

 - Majstore, oćemo li svratit na još po jedno u „Octopussy garden“ ili ćemo drito doma? – dvoumio se crnac gutajući na suvo tablete protiv unutrašnje buke koja beše još jača zbog zadihanosti.

 - Pa šta znam... – neodlučivao se Ivan češući bolnu ranu na listu. - Već smo drkali jednom u Radeckom. Dokle, bre, više... Po ceo dan samo visimo po tim splavovima i drkamo... Paaa... aaajde...

Dok su silazili pokretnim stepenicama ka splavu, sa druge strane obale, na jednom peščanom sprudu, primetiše tri razigrane foke.

 - Isuse!!! Pa ovo je za ne povjerovat! Vidi foke u sred prijestonice! - zinuo je debeli Kinez.

 - U, jeee... čoveče! Foke! Sve, sve, ali otkud foke na Savi, eeeej!!!? – iščuđavao se Ivan neurotično mlatarajući rukama.

2. pisana celina

Stenjući na neudobnim zelenim stolicama sa visokim polu-paravanskim naslonima za ruke, Ivan i Kinez drkaju. Na niskom postolju prema Savi erotično se uvija najerotičnije biće koje su biolozima uspeli da evidentiraju. Radi se o fihi-fihiju, jednopolnoj životinji nekoliko puta inteligentnijoj od čoveka, koja gotovo svu moždanu aktivnost upotrebljava za zavođenje i napaljivanje okoline. Teško je opisati njen izgled. Dovoljno je reći da nakon samo nekoliko minuta uvijanja u neparnim ritmovima onih prćastih oblina tog blago ogavnog svetloljubičasto-svilenkastog bića, posmatrač jednostavno ne možete a da ne svrši, ma koliko bio frigidan, impotentan, umoran ili nedavno seksualno istrošen.

 - Aij!... Ajme, kak’ im je dobar fih-fih, aaa... – već je svršavao debeli Mihajlo.

 - Dobra... ddda!... – privodio je i Ivan kraju. - U Radeckom je bio za sloj masniji, to mi više odgovara...

 - Tebi niš’ ne paše. Ja i inaće ne upražnjavam ova draženja, zbog tebe sam svratio, ćisto da prekratim vrijeme dok se Floma ne pojavi – vajkao se Kinez tresući kitu u semenjaru.

 - Hoćete li još nešto? – obrati im se ljubazno nadrkana konobarica sa štipaljkama na kapcima dok im je brisala glaviće sunđerom za glaviće. Ne izdrža a da Ivana razneženo ne pomazi onom čistijom rukom.

 - Može biska – poruči Mihajlo.

 - Meni... medenicu, da mi se malo... zamanta – neodlučno će Ivan.

 - Kako ti je sa Flomom? – seti se da pita crnca.

 - U super! Sad je našla fakat nabrijan posel. Radi kao kondukterka u ekspres-tramvajima. Obožava se trljat o najružnije putnike. A i meni super jer sam ljubomoran i znam da to radi samo da bi nam bilo milde sorte neugodno, kuiš.

 - A i dobro joj je jer je, kažu, dobar zort u ekspresnim – seti se ivan da doda - Česte su nesreće, a oni po ugovoru povrede i smrt prvo raspoređuju na vozača i kondukterke, jel’ tako?

 - Neće više bit’ tak’ od proljeća, a to je već sutra, 23. ožujak, ne? Sad uvode dve tarife, po jeftinijoj dobijaš smrt ili komad teže ozlijeđenosti, a ako je manji udes ugodnije ozljede će se rasporedit’ na one sa skupljim kartama. Pak, ak’ bi se u tramvaju našao neko bez karte, švercer ne... sve smrtonosne ozljede raspoređuju se na njega ili na njih više švercera. Fer je, ne? – razbrbljao je Kinez.

 - Znači s Flomom je milde sorte? – dekoncentrisano će Ivan izoštravajući pogled ka ogrebanom surferu koji je negde na sred reke mučno spasavao živu glavu od razularenog morskog starca.

 - Je, je, milde sorte je. Za dva mjeseca ući ćemo u osmi sedmomjesečni mandatni brak. Puno bolje nego da zabriješ odjednom do kraja života.

 - Mnogo bolje... Mada, ja za sad ne razmišljam mnogo o tome. Najumerenije patim sam uz koju fihi-fihicu – iskreno će Ivan.

 - Oprostite što slušam razgovor – providno se izvinjavala kelnerica koja je po svaku cenu želela da štipka Ivana ispod brade (pridružio joj se i neki pederaš sa susednog stola koji pokuša otpozadi da ga mazi po grudima, ali ih je Ivan vešto eskivirao).

- Ma niš, ne isprićavajte se, nije bed. Tko ne voli da mu se smeta? – šmekerski će crnac.

 - Htela sam samo da vam kažem – govorila je slatkastim glasićem a jako namrgođene face – možda niste čuli za novi hit. Pojavili su se po parkovima neke biljke za odnose. Ženske rastu u dubinu, kao neki naopaki kupus, a muške su poput neke šargarepe. Dobro je što se prilagođavaju po veličini i prosto su neuništive celu sezonu, a već posle nekoliko sekundi se samodezinfikuju. Znate koliki je red u Manježu, a kažu da su doneli sadnice i u parkić kod Skupštine. Ijaooo, jedva čekam!

 - Pih, šta znam, ja sam više starozavetni tip, po koji fihi fihi na daljinu i tako to – skeptikovao je Ivan – a moj pajtaš je još staromodniji, – šapnu joj poverljivo – on još uvek praktikuje i seks...

 - Au! Nije valjda... – zapanjeno će kelnerica – Da nije možda, ne daj bože i demonstranac? – zgroženo će. - Nemojte da mi se svakakva alteregoistička bagra vucara tu po splavu! – odgurnu ljutito rame koje je mazila, a jedna štipaljka joj otpade sa trepavice.

 - Ma jok, pu, pu, daleko bilo! Zna čovek da napravi milde sorte paćeničku ravnotežu. I to već sedmi mandat – hvalio je Ivan Kinez Mihajla koji je uživao u duploj post-orgazmičkoj letargiji zamišljeno češkajući rame na kojem je bilo istetovirano „There is a light that never goes out“. Sa drugog je u sevdahu ponosno patio istetovirani Toba Zdravković. Tu se trznu, odšeta do džuboksa, kanu nekoliko kapi novca u prorez i namesti „Heaven knows I’m miserble now“ od Smiths-a, te nakon prvih taktova paćenički naheri obrve.

 - Aj’ moš’ se malo prošetat’! Ne da mi te se više gledat. Gubi se! – crnac ljubazno otera kelnericu i obrati se frendu – Jao, uopće mi se ne da nešto zapatit’ ovdje! Vidi koja kićerica: tirkizna vodica žubori, hobotnice se brćkaju, veselo obojene zgradice prekoputa, ovdje iza puca vidik sve do Slavije. Dobit’ ću agorafobiju! Što ne smisle nešto kak’ bi ga malo zakontrastirali, ne... Nek postave malo nekakvi prljavi autobusni ili željeznički kolodvor, nekakva stovarišta, trule brodove, što ja znam! Jebem ti državu i ovaj naš narod – penio je uz obnovljenu telesnu buku. – Iskreno ću ti reć, fakat da uživam u onim danonoćnim ponižavanjima ispred ambasada, ali bi i mogli bar jednom da pustit da vidim i ja taj odvratni svijet, i te pse, i maćke, i golubove, vrapce, i one krave, ne... E, baš tapija!

 - Eh – huknu Ivan.

 - Dobro bar sam se ful iznervirao... Nego kaj ima novog kod tebe? – smirivao se crnac gutajući pilule protiv unutrašnje buke (na suvo, da!) - Nismo se videli još kak su te štakori izgrizli. Jel’ se što prom’jenio u bolnici? Rekao bih po tebi da je.

 - Pravo da ti kažem pun mi je kurac ovog životarenja i drkanja po splavovima – i Ivana uhvati nekakva rezigniranost - Odlučio sam da presečem!Mislim da je vreme da zaradim koji litar zelembaća.

 - Ši, ši... I? Pretvoril sam se u uho... – slušao ga je napeto.

 - Mislim da ću prodati dušu bogu! – odlučno će Ivan.

 - Misliš, đavolu?

 - Ne, ne, baš bogu!

 - Ćekaj... Pa to baš i nije tak’ uobićajeno! – zbunjeno će crnac. – Znaš kao prvo da je muškarcima ful teže prodat dušu bogu. Znaš da nas čak ni ne puštaju na Žensku Goru.

 - Ma svi me maze, štipkaju... mislim da mogu da prođem.

 - Ma nema ti to veze, vjeruj! Treba promenit ishranu, upražnjavat’ sve one obrede, vežbat’ pravilno hodanje, smršat da budeš sama kost i koža. Ne smeš imat’ više od 55 kila, ne...

 - Pa šest do osam sati mago da budem u fazonu, a ostalo stari ja!

 - Mnogi su to povjerovali... I što je najgore odreći se mnogih milde sorte patnji... Eh, i ja bi’ da se patim obilazeći svet, svi mi imamo velike želje... ali realno... znam da je nerealno...

 - Ma, spreman sam za sva iskušenja! Muka mi je više od ovog životarenja i siromaštva. Znaš ti koja lova se dobija od boga!

 - I još sto dana totalne askeze bez trunčice patnje dok ne izraste nova duša, ne... – zgražavao se Kinez.

 - Ma spreman sam na sve samo da se nekako izvučem iz ove žabokrečine. A ti možda imaš nešto protiv zato što si jevrej?

 - Ma, joook. Ne sprdaj me. Moš’ prodat’ i našem bogu, to se sve slije u istu kasu. Jedan je bog, ne!

 - Znam... ne primaj se, zezam te...

 - Evo mogu pitat’ Flomu, njezin najbolji prijatelj radi sa crkvama, on je ful nabrijan modni kreator.

Sa džuboks kreću prvi taktovi pesme „Dva smo sveta različita“ Tobe Zdravkovića.

3. pisana celina

Blagi zapljus bistre vode o splav označio je početak treće pisane celine. Ispod splava u hobotničkoj bašti, nekoliko hobotnica poslednjih dana počelo je da uživa u milde sorte patnji iscrpljivanja do smrti koje nastaje nastaje nekoliko dana pre nego što na svet donesu novu generaciju hobotničica. Priroda sama reguliše blagotvornu patnju koja održava svekoliki živi svet.

Na metar iznad, jedan fihi-fihi bolno se izvijao hraneći se energijom orgazmičkog naboja. Jedan par sedeo je skroz napred, ona je masturbirala trzajući se histerično, dok je on zadubljeno čitao horoskop u Krompiru praveći bolne grimase. Jedno poveće mešovito društvo vređalo se prijateljski, dok je samo jedan mladić među njima još uvek drkao sa nekom posebnom posvećenošću i poštovanjem.

 - Floma! Ej, Floma! – mahao je Kinez Mihajlo prema lepuškastoj guzatoj devojci koja je upravo pokretne stepenice ka Octopussy gardenu- u.

 - Ehej! Floma! Floma Aster!

 - Eeej, ljubavi! – prilazi im Kinezova do glave obrijana kondukterka.

 - Jesi li mislio danas na mene dok sam se guzila tamo onim znojavim putnicima? – obrati se mazno Mihajlu dok je Ivana mazila po kosi gurnuvši mu glavu među sise.

 - Mislio sam, nego što! Svaki put kad ti pomisliš name! Telepatija je najljepša patija, ka Opatija!

 - I ja sam na tebe tako jako da su automati za karte sami škljocali u ritmu naše patnje! Najbolja je telekineza kad je za mog dragog Kineza! Hihihi! – kezila se sama sebi...

 - Bljak! Zgrožen sam! – ubaci se Ivan mumlajući kroz Flomine grudi.  - Da ne zna da je sve zbog milde sorte ljubomore, stvarno bi čovek pomislio da ste neki demonstranci.

Floma uzdahnu, a Kinez je ovlaž poljubi mesnatim usnama koje kao kakav balon od sapunice raspuknuše taj uzdah koji se zadžao na njenoj donjoj usni, tja...

 - Izvoli! – banu konobarica kojoj ova romantičnost zabrine, da nisu stvarno demonstranci u pitanju.

 - Ja ću feferoni đus – spremno će Floma.

 - Običan, lajt?

 - Koja je razlika?

 - Lajt je ljut samo dok ga piješ, a običan ti uključuje i vatreni užitak sutra na klozetskoj šolji.

 - Ma... daj taj običan!

 Kinez Mihajlo poče nešto da se vrpolji. Kao da ga strefi napad patnje zbog Flome koja je već svojim prisustvom budila u njemu one divne, milde sorte nagone ljubomore.

 - Oprostite, gdje je ovdje patilo?

 - Imate dole levo malo brodsko. Na sredini je kaktus, odličan za grljenje – ljubazno će namrgođena konobarica.

 - Ma, paše! – odjuri Mihajlo.

 - Ček’ da vidim šta mi piše u horoskopu u Krompiru – ozareno primeti Floma novine za susednim stolom i već se milde sorte smori ugledavši naslovnu stranu. – Eh, fenomenalni su – promrmlja.

- Hmm, hmmm... uh! Koja nebuloza... Neverovatno koliko precizan horoskop!

 - Znam čitao sam jutros!

 - Ti si beše rak?

 - Da.

 - Uh! U, jeee! Šta je to toliko revolucionarno kod tebe da ti ovako piše... – ozbiljno će Foma.

 - Pa... – Ivan će oklevajući stidljivo. – Planiram da prodam dušu bogu. Kinez kaže da ti znaš nekog iz tog crkvenog džet seta.

 - Da, znam. A i evo ti flajer na stolu sve vreme, da ti oči iskopa. – gurnu mu flajer pod nos i poče strasno da ga mazucka po grudima i vratu. Na srebrnom flajeru bilo je ispisano čitkim slovima: „Spring Fashion Temple, 23. mart, hram Sv. Anubijusa, Kolekcija WF. SVI ĆE DOĆI!“

 - Mogla bih da pozovem WF-a sutra, to je moj prijatelj, možemo da probamo da nešto sredimo za VIP propusnice, pa da te umuvamo u priču na koktelu. Samo što neću!...

 -... – gledao je paćenički.

 - Ma nema šanse da ti je otkupe... A i znaš koliko bi te odricanje čekalo! Eh, i ja bih prodala svoju, ali nije to lako! Sama se izdržavam od jedanaeste godine od kada mi je La’murija pokupila roditelje. Toliko su me voleli da su hteli da mi odseku ruku, kako bismo se zajedno patili tokom života – ja sakata, oni tužni zbog mene, a još ih i grize savest! Ludaci, totalno su promašili temu! Njihova patnja prešla je u bolesnu ljubav!... Mada, razna su tumačenja i milde sorte patnje i ljubavi i svega, eh... – zamišljeno uzdahnu dok je mastila Ivanovu kosu zagledana u misteriozne foke na suprotnoj obali.

 - Nego – prenu se iznenada - jeste li vi već? – upita Ivana, lagano uvlačeći prste u gaćice.

 - Da, ali mogao bih još jednom, kad bacim oči na ovog ljigavog fiki-fiki-ja. Bolji je nego kad smo došli.

 - A... ah, jooj... – već se mazila Floma desnom rukom, levom ostrašćeno mrseći Ivanovu kosu. Pritrča opet i onaj pederaš sa suprotnog stola, koga Ivan zbaci ko konjina vevericu neku.

 - Kak’ ste slatki – vraćao se crnac oduševljeno vadeći kaktusove bodlje iz belih dlanova – Al’ je lijepo škicati vas ovak! Tak’ mi neka zdrava ljubomora prostruji tijelom! Uh, obožavam vas!

 - Pazi... da ne postaneš... demon... stranac... od tolike ljubavi – prostenja Ivan.

 - Neću, nemoj imat’ brige! – reče i zalepi mu prijateljsku šamarčinu od koje svi prasnuše u onu vrstu smehova koji izuzetno iritiraju brodske pacove i krtice.

 - Izvinjavam se – prekinu ih opet ona kelnerica.

 - Isprićavaj se ti svom tati! Rohohoho! – dobaci crnac na šta svi prasnuše u smeh onom vrstom smehova koja užasno iritira alteregoističke trudnice i penzionisane la’murijaše.

 - Ik! – Floma svrši mecosopranom.

 - Ne, stvarno – uozbiljila je. Vi ste pustili džuboks, jel’ tako? Moram da prekinem, pošto je minut do pet, a mi po zakonu imamo obavezu da pustimo dnevnik Radija PDV10.2 kao i svi ugostiteljski objekti i javne ustanove.

 - A, naravno, naravno – uozbiljiše se svi.

 - Što se mene tiče ja sam završila smenu. Platite koleginici koja stiže posle vesti. Uživaću u patnji brinući se da li ćete joj uopšte platiti. Drkajte opet kod nas. Tobiđenja!

 - Snoviđenja – u glas će Floma i Ivan.

 - Snoviđenja, bok – otpozdravi Kinez.

4. pisana celina

Dobar dan, nepoštovani slušaoci, pratite dnevnik radija PDV10.2 za 17 časova. Evo i najvažnijih vesti koje su obeležile današnji dan:

 - tobićtobić idolmladih nudi nova radna mesta tokom njegovog boravka u „Porno Big brotheru“.

 - Počeli pregovori za amputaciju još jednog dela države. Vlada predlaže mehaničko odvajanje problematičnih delova zemlje, nakon čega bi usledio trijumfalni transport superjakim avionima Svetskog vladara u more južnog suseda. U rupi koja nastane, zakonom spojenih sudova uvesti more. Naša nacionalna manjina u regionu ostaje na egzotičnim ostrvima.

 - Skupština četvorošestinskom većinom izglasala predlog zakona spojenih sudova.

 - Javnost i političke partije još uvek u šoku posle jučerašnjih nereda demonstranaca. La’murija bila primorana da upotrebi pacove. U pitanju opasna eskalacija alteregoizma, slažu se stručnjaci.

 - Sutra u Hramu svetog Anubijusa modni događaj sezone.

 - U prestonici u 17 časova izmereno pravih prolećnih 29 stepeni.

 - Sledi blok reklama nakon čega nastavljamo sa pregledom najznačajnijih dnevnih događaja.

(dok traje blok reklama, otidite da popijete čašu vode i završite sve neodložne obaveze i potrebe, kako biste uživali u prvoj vesti – prim. aut.)

Slušate dnevnik radija pedevedesetdva. Najzanimljivija aktuelnost koja je do 17 časova pristigla u našu redakciju svakako je vest da će u novom serijalu reality show-a „Porno Big Brother“, koji će se uskoro emitovati na našoj televiziji, učestvovati i tobićtobić idolmladih: „Pih, već neko vreme razmišljam o ovoj ideji. Pravo da vam kažem, postalo mi je poprilično naporno da bežim od hordi napaljenih žena i njihovih još krvoločnijih ljubomornih muževa. Možda primećujete ove tufne na mojoj podlaktici, to mi je od alergije od prečeste upotrebe onog praška protiv žena... Sve u svemu, mogu da izjavim da to više nije ona milde sorte patnja. To nije patnja koja me zanima! Iza zidina i ispred kamera „Porno Big Brothera“ moja intima biće i dalje izložena maloumnoj paparaco svesti milionske publike, a pravo da vam kažem spoljašnji svet nikad me nije posebno ni zanimao - pratim samo hvalospeve sebi, ukucavam svoje ime u internet pretraživače nekoliko puta na dan. A eventualno ako pročitam po koji epizodu stripa Supersmederevac, kad sam baš dobre volje... Na tajnoj lokaciji vile osećaću se bezbedno i stambeno situirano, dobro ću da jebem, a verovatno će mi dati nešto i da jedem...“

tobićtobić idolmladih je na konferenciji za štampu rekao da će nastaviti sa dnevnim štancovanjem horoskopa u Krompiru, a predlaže i nova radna mesta za hiljade netalentovanih mladih ljudi: „Pa neka im kane koja kap love, a sve opet meni u čast! Danas su mladi uskraćeni za kvalitetnu milde sorte patnju, nudi im se prizeman paćenički treš, a vidite, sve su češći i pozivi alteregoistički orijentisanih demonstranaca na banalni linearni hedonizam... Zato sam rešio da zaposlim hiljade mladih čiji će posao biti da promovišu moj novi singl „Zabra zil“. Naime, ovoga puta darivaću vas ugodnom patnjom tako što pesmu za ovaj ultra-hit neću objaviti ni na kakvom nosaču zvuka, niti će njegovu promociju pratiti spot i koncertna aktivnost, a verovatno nećete imati priliku ni da čujete kako je izvodim. Svi mladi i oni koji se osećaju tako, koji žele da učestvuju u plasiranju ovog hita, mogu tokom naredne nedelje, preko internet sajta dnevnog lista Krompir da čuju pesmu i nauče je, te da krenu od vrata do vrata da je izvode građanima kako znaju i umeju, znači uglavnom raštimovano i falš, na šta su ovi dužni da kanu tri plave kapi po izvođenju. Pesmu je moguće slušati samo on-lajn, nemoguće ju je daunlodovati, a na dan mog odlaska u „Porno Big Brother“ biće izbrisana sa sajta. Zato trk po olovku i papir i zapišite link, a ako nemate  pri ruci istetovirajte negde na sebi. Čitaću polako, link je: (smandrlja na brzinu) www.krompir.co.yu/hitnedelje/zabra_zabra_zil.mp3. Ako niste zapisali ko vas jebe!

Tobić je za kraj još poručio: „Ajde sad marš! Možete da mi se napasete jajca malo... Aha, kurac možete! Al ’kad bih vam dao... Ovako vam preporučujem da u slast ispijate koju ’Zdrepčevu svrš’ čije sam zaštitno lice nedavno postao. Jedina prava ’Ždrepčeva svrš’, rakija spermovača dobijena semenim vrenjem najfinijeg semena najpotentnijih pastuva. Dali mi ceo litar za reklamu, pa da ih ne ispalim! Hehe, „Ždrepčeva svrš“, e koji sam ja car, koji sam ja kralj! „Porno big Brother“, rke koke, ovo ono, a?... Koji sam ja idol, rohohoho!... Koja sam budala, ahahahahah!!!... ah... ah... aaah...“

  - Dnevnik nastavljamo manje atraktivnim informacijama. Naime, Vlada je predložila da se problematični delovi teritorije države bukvalno prenesu u...

3. poglavlje

1. pisana celina

Doing, doing, dong! – sedmi, osmi i deveti čukanj sa zvonika hrama svetog Unava, označiše početak nove pisane celine. Digitalni sat na monumentalnoj građevini posvećenoj našem najtrofejnijem svecu božanskim svedočenjem tvrdio je da je tačno devet sati, da bi koji sekund kasnije digitalno-dogmatski objavio podatke o meteorološkim uslovima, sponzorima i kursnoj listi. Baš u trenutku kada je nekoliko prolaznika uzdignuta čela pročitalo da danas jedna zelena kap vredi 101 crvenu (odnosno 1012 plavih ili 10024 obezvređenih zlatnih kapi Srbijanka Valjevo) pažnju im je odvratila neka prijatna škripa koja zapara uši. Beše to neka razdrndana zvečna rikša koja naglo zakoči kraj obližnjeg jezerceta, preplašivši tako jato pataka koje se oglasiše blagim neugodnim gakom.

Iz rikše žurno izlete ćelava bucmasta lepojka, debeljuškasti crnac koji je krčao i pokunjeni tankovrati mladić.

 - Požurite, bre! – histerično zakrešta Floma – Samo što nije počelo. Već su nam sigurno ugrabili najgora sedišta...

 - Pa zar nemamo VIP propusnice?... – stidljivo će Ivan kroz nos.

 - Ti ćuti, sve ovo radimo zbog tebe... A vala ako ti prodaš dušu bogu, e ja ću, ja ću... – ne seti se ničeg pametnog, te u fejd-aut prekinu rečenicu.

Kinez Mihajlo je samo ćutao, dok mu je telo blago krčalo na ijekavici. Pre nego što stadoše u red na ulazu u hram, on popi još jednu tabletu protiv unutrašnje buke, koja je garantovala da će mu se organizam pristojno ponašati tokom božje službe.

 - Žao nam je, gospodo, ali zakasnili ste za ova neudobna stajaća mesta u pozadini. Revija samo što nije počela – ljubazno je prozborio nabildovani navijač Crkvene Zvezde postavljen na ulazu u hram – Požurite. Moraćete u svečanu ložu...

 - Znala sam – besnela je Floma vukući uprepodobljenog Kineza – kad je ovaj Ivan zaglavio u patilo kao neka tinejdžerska paćenica!

 - Pa, ni... – pokuša Ivan nešto da prozbori u svoju odbranu ali mu se u facu unesoše dve hostese u čipkastim mantijama koje nemilosrdno počeše da ga mazuckaju po kosi i štipkaju po podbratku i obrazima.

 - Probajte našu novu kolekciju tamjana u stiku „Deus Deo“ – već mu natrljaše nos jakim kozmetičkim tamjanom. – Samo večeras važi specijalna ponida. Kupite „Deus Deo“ i dobićete i bočicu ekološke ko(lo)njske vode „Tamjanov zelenko“.

Reflektori se pritajiše i pod titravom svetlošću stotina mirišljavih sveća, naša raštimovana trojka pohrli ka toliko nepoželjnoj svečanoj loži (koju su uglavnom koristili novinari i oni koji se na mufte promuvaše bez karata) probijajući se kroz gomilu glamurozno odevenih pripadnika verskog džet seta.

Neko pusti promaju u hram, te se i sveće ugasiše, a drveni muški glas zvonko prozbori hladnom dvoranom:

„Nepoštovana gospodo, dobrodošli u hram našeg najtrofejnijeg sveca! Dobrodošli u velelepni, najbrže podignuti hram na svetu. Hram posvećen svecu kojem su vernici ukazali takvu milde sorte čast, razumevanje i poštovanje, da se on već vekovima neverovatnom brzinom prevrće u grobu stvarajući tako natprirodno energetsko polje, polje koje nas i u ova smutna vremena, koliko je moguće, štiti od ogromnih patnji i stradanja, dok nas vekovima daruje onom divnom milde sorte patnjom odricanja, zajedništva i jarma koji nas vode bogu... Dakle, nepoštovana gospodo, ovde bih zaustavio dalju propoved i sa dopuštenjem i blagoslovom Patijaršije proglasio otvorenom 29. manifestaciju „Spring Fashion Temple“ čiji su generalni medijski pokrovitelji Radio Televizija PDV10.2 i dnevni list Krompir.“

Ozbiljna publika sinhronizovano nešto progunđa i napravi potez rukom! Uključuju se bolno jaki reflektori, tako da se tek sad primećuje koliko su ljudi u publici čudno odeveni, te da oni bogatiji po licu i golišavim delovima tela imaju izrezbarene skupocene estetske ožiljke. Iz zvučnika grunuše prvi taktovi dabovanih bas deonica velikog hita „Rasta8 (pored Unava)“, pesme čuvenog tobićatobića idolamladih, koja svojom hitičnošću već beše svima milde sorte dosadila, te je zapravo sada i postala pravi hit. Konferansije se pompezno prodra (ipak ne gubeći onu boju glasa popularisanu u prirodnjačkim emisijama školsko-obrazovnog programa):

„Dame i gospodo, autor kolekcije W.F., veliki francuski kreator Wollym Fekalie!!!“

Uz grozoglasno ritualno mrmljanje publike, iza velikog platna oslikanog morskim ježevima na hramovsku pistu išetaše devojke u raskošnim čipkastim mantijama. Gornji deo bio im je zakopčan do grla, dok je donji, minjisuknjasti deo mantije, isticao dugačke i tanke askteske noge.

 - Isuse, fakat genijalno! Kak’ samo kombinira viktorijansku ćednost sa seksipilom u stilu baroka. Da mi judeizam ne zabranjuje zapljeska’ bi’ iz sveg srca – prošaputa crnac diskretno.

 - Sam bog nam daruje ovakve lepote, dok se mi na ovaj način približavamo njemu. Obrati pažnju samo na ove glamurozne detalje poput raskošnih žaboa i karnera – mudro primeti Ivan.

Kada se modeli okrenuše aplauz izazvaše estetski ožiljci na njihovim listovima koji su podražavali stilizovana slova Wollymove kolekcije WF.

 - Mora da su privremene – primeti Floma sa ljubomornim milde sorte zadovoljstvom. – Vidiš, Ivane, uglavnom su sve ženski modeli, kako misliš da zaradiš preko boga? A o pohodu na Žensku Goru da i ne pričamo, pa sve i da promeniš pol, rahaha... ma, iskuliraj radije celu čupri, e...

- Pa ne moram da budem model... Ja samo da prodam dušu, ćapim lovu, otaljam ono što treba u tranzicionom periodu i bezdušno pričekam da mi izraste nova – Ivan će kao pravdajući se.

 - Aha – namignu Floma sa milde sorte ironijom. – Znaš ti samo koliko su ove devojke postile na vodi i hlebu, i to pod suncem najgrđih pustinja Eritreje, samo da bi sada mogle da prikažu ovu vitkost i bronzani ten... A već za koju sezonu biće neupotrebljive...

 - Njihova stvar, ja hoću bogu da ponudim dušu! Hoću da probam! – nervirao se. - Ja njemu dušu, on meni pare! Pošteno, tante za kukuriku... Samo ti vidi da nas uvedeš na taj after-party kod Wollyma i sve će biti OK.

Na modnu pistu išetaše četiri devojke obučene u drvene korsete povezane šrafovima sa leptir zavrtnjima. Sa druge strane ih okružile još pet u romantičnim belim bluzama asketušama, bluzama pravljenim od grube konoplje, tog božanstvenog materijala koji dade poseban šmek njihovim jednostavnim dronjavim haljinama s detaljima ružičastih fleka.

 - Ajme, kakve zanimljive kežual kombinacije – ozareno uskliknu Kinez, dok je Ivan gubio koncentraciju mlateći rukama da bi kao dosadne muve terao sa sebe neki par penzionera, koji su u svečanu ložu ušli na mufte, i sad ga još gnjavili mazeći ga po vratu i meseći mu grudi.

Unave, unabaravarave, kraj te-be mi serce moe o-stade – grmelo je iz zvučnika. Napokon su na scenu išetale i devojke koje u jednom potezu skinuše gaćice kako bi predstavile kolekciju takozvane donje mantije. Zapravo, na sebi su imale samo opskurnu prozirnu čipkastu bluzicu srebrnkastih nijansi. Sa svoda po pisti počeše da padaju zrna okrunjenog kukuruza preko kojeg zakoračiše manekenke čije lice je govorilo o intezivnoj i prijatnoj milde sorte patnji kojoj su bili izloženi njihovi tabani. Publika uzvrati uzvišenim ovacijama! Kroz prozirnu mantijicu na njihovim grudima jasno se ukazao duboki stilizovani slovni ožiljak – na jednoj je sisi bilo urezano W, a na drugoj slovo F. Donja, intimna frizura majstorskom rukom brice beše stilizovana u oblicima verskih simbola svih zvaničnih religija u jedinstvenom svetskom verskom sistemu.

 - Volim prirodne materijale, al’ mi se ovo dojma odveć banalno, ne! – bio je kritičan Mihajlo.

Napokon izađe i deseta, najmršavija devojka, ogrnuta u srebrni juteni  plašt zlatnog poruba. Kada je došla do same ivice modne piste elegantno odveza debelu vrpcu kojom plašt beše privezan. Kada ga je zbacila sa sebe ostala je potpuno bez odeće. Ali publika ne ugleda njeno nago telo. Publici se ne ukaza ama baš ništa! Bio je to naš poznati model o kojoj su svakodnevno pisale sve novine. Ova posvećenica mesecima je predano postila u najužarenijoj pustinji Džibutija uz apsolutnu meditaciju oslobađanja od telesnog, tako da telo više i nije imala.

2. pisana celina

 - Gronf... ih... bljak... uh... – zgroženo gunjđanje započe novu pisanu celinu. To su naši junaci krivili lica zbog jakog mirisa pacovskog prdeža koji je tek na razumnijoj daljini mogao biti milde sorte prijatan. Nakon što je La’murija u obližnjem Neimarskom parku upotrebila izgladnele pacove kao biološko oružje za razbijanje alteregoističkih demonstracija, gomila pacova naglo se preždrala posle višenedeljnog posta, te pokvarila stomačiće. Zato se iz ovdašnjih podruma, šahti i javnih parkirališta za rikše i automobile širio odvratan smrad pacovskog prdeža.

 - Ne znam točno gdje živi, mislim da je ulica do ove ovdje – koncentrisano je zverao crnac.

 - Pa koliko vi njega dobro znate? – zbunjeno će Ivan. – Jeste li sigurni da smo pozvani... Ja moram da vidim to sad... za tu dušu...

 - Ponudićeš bogu dušu, ne kmeči tu! Wolim je moj najbolji prijatelj sa faksa i naš sedmostruki kum. Venčao nas je svih sedam bračnih sedmomesečnih mandata – objašnjavala je Floma. – Nego skoro se nikad ni ne družimo, Kinez jedva da ga poznaje, pošto Wolim ceo život provodi na poslu. Osim što radi kao modni kreator u dve konfesijske agencije, upregnut je i u nekoliko advertajzing agencija kao kopilefter, gde besplatno štancuje ideje koje može svako da koristi. A u poslednje vreme šljaka još i kao savetnik nekoliko političara iz vrha, uh...

 - E taj vam baš uživa u vorkoholičarskoj milde sorte patnji – promrlja Ivan kome beše jedino bitno kako da se ugura u verski džet-set gde bi već pronašao nekog lokalnog dilera dušama.

 - Radi i po dvadeset sati dnevno – nastavila je Floma - samo da bi s vremena na vreme organizovao one njegove ludačke žurke. Najbolje, a vala i najbogatije u gradu! Kažu da je već po dolasku iz Francuske bogu prodao dušu za litre i litre novca. Zapucao je čak iz Pariza da bi ovde rmbačio kao gastarbajter pošto se tamo ni blizu ne pati tako kvalitetno kao kod nas.

 - Wolim je bacio pik baš na jednu od najnabrijanijih kuća u gradu. Ful se o tome pisalo po žutoj i crnoj štampi – nadoveza se Kinez Mihajlo. - Čak mu je i Darko Rundek posvjetio stihove: želio bih kupit kuću u Bosutskoj 27a, dva i sedam. Proljeće kad stigne, 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu, drvenu u tamnom laku, s naslonom i udubljenjem kakva se još uvijek nađe u uredima, općinama, proljeće kad stigne 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu... – zapevao je antisluhistički.

 - Bosutska 27a. Biće da je ovdje – zazvonio je Kinez na gornji interfon.

Divno ušuškano dvorište ispred Wollymove kuće imalo je prostranu baštu u kojoj se desetak glavica egzotičnog zelenog kupusa borilo za opstanak pored raznih zarđalih čunkova, razlupanih balona, vrata od starih automobila i neupotrebljivih crvljivih dasaka. Na trulom stablu kraj okrnjene fontanice od zelenog mermera dostojanstveno se klatilo nekoliko egzotičnih crnih ptica u ovim krajevim vrlo retke vrste gavrana. Ukratko, bilo je to jedno od onih elitnih Čuburskih dvorišta kakva su naseljavali istaknuti politički i lamurkanski funkcioneri, estradne vedete, proizvođači lunaparkovskih krušaka za udaranje, te sam gradski krem verskog džet seta.

 - Izvolate – na vratima ih je ljubazno dočekao Wolimov dečko sa kojim je živeo. – Wollym samo što nije stagao. Ja zam ovdi da dočekam gozti.

 - Ovo je naš frend Ivan – upoznavao ih je Mihajlo.

 - Ah, drago mie – vrckao je domaćin koji za razliku od Fekaliea, po dolasku iz Engleske nije baš najbolje ovladao jezikom. – Ja sam Ser Florian Gej. Mošež me zvati Ser Gej – lepršavo je treptao ovaj plavušan dok je pipavo mazio Ivana po nadlaktici.

 - Oprostite, gdje je patilo? – interesovao se Kinez kome se izgleda nakon revije nakupilo nešto patnje.

 - Gore skroz praaavo – bio je ljubazan domaćin. Odmak do umiraonice, pazi ne promašiš!

Bogatije kuće, pored patila, imale su i umiraonice u koje se ulazilo jednom u životu i to pred sam njegov kraj. Kuća na dva nivoa bila je opremljena najluksuznijim japanskim, bosanskohercegovačkim i finskim nameštajem. Dominirale su bež i kaki nijanse. Ceo zid sobe u kojoj su se nalazili bio je zapravo zastakljena vitrina u kojoj se nalazilo stotinak unikatnih čaša čudnih oblika i boja. Na svakom uglu nalazio se poneki skupoceni muzički uređaj, kućanski aparat, lap-top ili mini robot najnaprednije tehnologije. Na jednom zidu nalazilo se desetak slavina iz kojih su gosti mogli da se posluže raznim alkoholnim, bezalkoholnim, ljutim, degaziranim ili kombinovanim napicima. Tu je bio i šank za one sa sofisticiranijim ukusom, koje nije zadovoljavala standardna ponuda gradskog pićovoda.

Blago smušena trojka parkira se kraj samih ulaznih vrata. Odmah primetiše čuvenog crkvenog fotografa Dr. Agana koji je u šorcu i blatnjavim papučama gestikulirao pletenom korpicom sa skupocenim fotoaparatima, okupljenima bučno objašnjavajući svoje milde sorte fantazije. Bilo je tu još nekoliko poznatih ličnosti. Među njima i Tehnobog, jedan od najboljih svetskih strip crtača koji godišnje nacrta samo jednu strip tablu koju obično okači na drvo na nepoznatoj lokaciji. Zatim Salvador Gagi -  momak koji ima napisan roman za koji mu nude milion zelenih kapi, ali on odbija da ga objavi i radi kao vozač rikše... Bio je tu i čuveni Rogi 5, kladioničar u dukserici sa logom grupe Hari Mata Hari, koji gotovo devedesetoprocentno pogađa ishode utakmica, ali nikada ne želi da uplati tiket sa tačnim rezultatima kako bi se posle milde sorte nervirao. Baš sada je gunđao nešto kao: „iz iksa u kec u dva hendikep kvota...“

 - Čudno, nisam znao da je Wolim Fekalie peder – ko skruškepadnuvši prozbori Ivan sipajući iz duguljaste flaše u široku čašu kvalitetnu domaću rakiju spermovaču „Ždrepčeva Svrš“.

 - Pa i nije – šapnu diskretno Floma, šatro nazdravljajući kriglom piva od rena. – On ti je latentni heteroseksualac... Ćut’, nemoj da čuje, može gadno da se naljuti... Posle ne znam ko će da te uputi u tu tvoju trgovinu dušom... Sa ovim Ser Gejem je zato što mu se gade muškarci, pa se prepušta sladostrasnim uživanjima u toj milde sorte odbojnosti. To ga izgleda žešće pali.

 - A, pa čudilo me... kako on u tom svetu mode, a ovamo... peder...

 - A i ti si pun predrasuda, nisu oni svi isti... Ma taj ti zna šta je milde sorte. Bio je najbolji đak, ali je namerno ponavljao dva razreda u srednjoj. Kada se doselio iz Pariza, upisao je na PMF-u odsek za Alhemiju iste godine kad i ja. Odatle se znamo... Iako je bio među najboljima na grupi, namerno je prekinuo na pola i upisao Okeanografiju koju je studirao i Kinez, gde je opet bio jebeno dobar student, ali je opet namerno prekinuo baš na pola...

Šareni asortiman najkvalitetnijih pića činio je da se društvance koje se okupljalo opusti do idealnog milde sorte nivoa neprijatnosti pred nepoznatim pogledima poslenika verskog džet-seta.

Dame se najčešće dadoše u nalivanje litrima piva od ljutog korena rena ili đumbira, dok su se muškarci najradije odlučivali za neki od koktela sa đusom od feferona i ananas stomaklijom. Oplemenjujući je ljutitim tobasko sosom elita se dražila vrhunskom Ždrepčevom svrši, svrši za koju kažu da je toliko stara da je spravljena čak od semena najpotentnijih pastuva iz Napoleonove ergele i koja se po kvalitetu sperme svrstava u vrhunski konjak. Sve unezvereniji Ivan paćenički je pevušio dirljive hitove Tobe Zdravkovića koji su odjekivali sa luksuznog ozvučenja.

 - Dobar je Toba Zdravković – štreberski će Ivan – ima taj paćenički štimung...

 - Dobar je, ali ni Šaban nije za potcenjivanje – mudro će Floma.

 - Toba je više ekvivalent Morrissey-a, dok bi Šaban više vukao na Johny Cash-a... A boga mi ni Rokeri s Moravu nisu za bacanje...

 - Pa šta znam, oni me nekako previše zasmeju... pih... otužno, nema patnje, znaš...

 - Ma mislim na onaj fenomenalni prvi album u narodnjačkom fazonu. Pazi samo «Bol boluje Žikina kobila», kakav paćenički super-hit!

 - Da, jeste – složi se Floma očiju punih suza nakon povećeg cuga piva s renom. – Kad kaže samo ono «tuga joj se sve meša sa radost, kad se seti pašnjaci iz mladost». Ima tu tog sofisticiranog moravskog kempa pomešanog sa vrhunskom patnjom životinje čije se zanimanje ukida poljoprivrednom mehanizacijom...

 - Ti starinski melanholični crno-beli narodnjaci, tako me razgale... Uvek mi nekako ona slika onih krntija i birtija iz «Kamiondžija», jedinog domaćeg roud-muvija...

 - Ma, ima to sve svoje... Slušaj samo ovo Tobino... «Ja moram da pijuem da ubluažim bol, o ka-ko je tužan ovaj ži-vot moj, o kako su noći tužne Danka»... Pazi ti samo tu kombinaciju, noći tužne, a njoj ime kao dan, Danka! Uh, kakva me milde sorte patnja prođe pri svakoj noti. Još ova, što kažeš crno-bela novotalasna produkcija iz sedamdesetih, ista kao Talking Heads, kao Šarlo Akrobata...

 - Ali sve je to nemerljivo sa jednim i najvećim paćenikom... – zamišljeno će Ivan kome se zabeliše usne od spermovače – Uf, kvalitetna!

 - Dobro, tobićtobić idolmladih je ipak tu tata, nije njegova stvar slučajno izabrana za novu državnu himnu. Ej, nije mala stvar!

 - A i bilo je vreme da promene taj «Posmrtni marš», ipak nisu više ta vremena. «Minut ćutanja» je mnogo prikladniji, baš nas onako reprezentuje u pravom svetlu. Sav se naježim kad zasvira na Olimpijadi, na najvišem postolju dižu našu belu zastavu, a naša ekipa se trijumfalno penje na gubitničko postolje... Nije lako biti najgori!

 - Ma, da. Samo što su nas na poslednjoj Olimpijadi obrukali sve samim pobedama – ogorčeno će Floma, koja sad jedva da se i čula od glasnog Dr. Agijevog držanja banke i nekoliko vrhunskih anonimnih umetnica koje su iz sveg glasa urlale stihove Tobe Zdravkovića.

 – A i navikli su nas na sve same poraze, pa su nas malo razmazili – nastavila je. - Nego da ti se pohvalim, izvela sam Kineza pre neko veče u filharmoniju. Zamisli ti samo taj ogromni simfonijski orkestar kako izvodi tobićtobićev «Minut ćutanja», da se muva ne čuje!... Prvo se naštimaju onako ciguligu... dirigent da znak i ceo orkestar odćuti kao, kao da... Uh, očaravajuće!

 - E, to je nešto. A ja juče bio na sastanku kućnog saveta. Zamisli, novi predsednik odmah uveo i novu himnu koja se u stoju mirno sluša pre početka svakog sastanka. A to je neki četrdesetominutni drum’n’bass remix...

U tom trenutku u prostoriju uđe domaćin Wolim Fekalie za kojim lubusinfabulaški ušeta i sam tobićtobić idolmladih. Gosti blago zanemeše kao da ih je neko stišao daljinskim upravljačem, a jedna od manekenki, koju smo večeras zapazili na zatvaranju revije, zagrcnu se spermovačom...

3. pisana celina

 - O, ćao, ćao, svima! – mahnu Wollym Fekalie gostima na početku nove pisane celine. – Malo smo se zadržali, neka dva glupa demonstranca htela da naprave alteregoističku sabotažu, ali su ih na sreću La'murkani čas posla ukebali.

 - Wollyme, Wollyme!!! – histerično je doskakutao Fekalieov ljubavnik Ser Gej. Ostali kao da i ne primetiše domaćina. Sva pažnja bila je uperena na tobićtobića. Oni koji ga prvi put videše uživo shvatiše da su sve legende o njegovoj privlačnosti, za koje su sumnjali da su možda medijski prepumpane, bile površne pričice prema stvarnim reakcijama koje je njegova prisutnost izazivala u organizmima zvanica. Sve oko sebe kao trofazna struja tresao je neko ludačkom poluseksualnom energijom. Obarao je s nogu i muško i žensko, skičale su za njim i životinje svih polova i vrsta, a čudno ponašanje pokazivale su čak i biljke... Priča se da i sami zidovi u prostorijama u koje bi ušetao vidno ovlaže, a paparaci koji su helikopterom uspeli da slikaju odvratnu rupetinu u koju iznajmljuje jasno su dokumentovali naslage buđi na trošnim zidovima spavaće sobe.

 - Zdravo, Buco – najpre se obratio najbližoj Flomi koja je stidljivo stajala kraj samih vrata. Pri obraćanju nepoznatima njegov izraz lica uvek se kretao između nekakvog umornog gađenja i totalnih simpatija prema osobi kojoj se obraćao. Sličnu reakciju je i sam izazivao kod drugih što i beše jedna od njegovih glavnih vrlina.

 - A mi se znamo – upuštala se Floma u mildesortaški flert.

 - Pa... Hm... Hajde reci mi ti prvo tvoj user name, pa ću ti ja otkriti moj password!

 - Ma, baš si ti neki user, naravno da znam ko si – ne izdrža Floma. – Čujem da si se prijavio za Porno Big Brother, pa sam mislila – tu kao da malo popusti njen tradicionalno nadrkani stav – kako se tu ulazi, ja bih se prijavila...

 - Ne brini ništa, će ugodimo, hehe! – šeretski se nakezi idolmladih.

A evo i Kineza na povratku iz patila, koji primetivši ko mu muva ribu, oseti nešto jači napad ljubomore koji je prelazio granice prijatne milde sorte patnje, zbog čega mu organizam gromoglasno zakča da je čak i Dr. Agan prekinuo na trenutak sa kontinuiranom pričom i okrenuo se da vidi šta je to tako sablasno zarežalo.

 - Zdravo – tunjavo procedi debeli crnac, totalno nesiguran pred grandioznom zračenjem tobićtobićeve pojave. Floma se nelagodno umusi. Tobićtobić samopouzdano udahnu i sladunjavo se nasmeši. Ivan pokuša da sredi konfuznu situaciju

 - A... da te pitam... ona pesma, znaš... ono što se ide od vrata do vrata, pa se peva za bakšiš, pa i ja sam razmišljao... ono... pa... što si pričao na vestima...

 - A, moj novi hit. E, baš mi je drago da si obratio pažnju na to – prijateljski se ozari tobićtobić i prefinjeno i odmereno pomazi Ivana po nosu. - To je moj novi hit „Zabra zil“... Možeš da ga skineš...

 - Ma, znam... već jesam, ono...

 - Naučiš pesmu i kreneš po kućama kao trgovački putnik, samo što ništa ne prodaješ nego ponudiš da je odsviraš ili otpevaš kako već znaš i umeš... Neće je biti u spotovima i na diskovima i magnetofonskim trakama, pa će ljudi jedva čekati da neko dođe da im odsvira...

 - Aha, da... ali kako... pa internet, ovaj...

 - Već sutra je više neće biti na sajtu, a i svi daunlodovi će sami od sebe postati neupotrebljivi, jer smo stavili vremensko ograničenje na same čestice zvuka, a ne na snimak...

 - O, koga ja to vidim! – raširenih ruku priđe im Wollym.

 - Wollyme, Wollyme, samo malo, Wollyme – odmah doskakuta živčani Ser Gej.

 - Samo malo, dušice! – iskulira ga Fekalie. – Izvinite što kasnim, prijatelji. Nadam se da ste prijatno propatiili čekajući me. Imali smo frku sa nekim alteregoistima posle revije. Planirali opet neku akciju i to u samom hramu, zamislite! Sve su priznali u La’muriji. Hteli valjda da prikače na infuziju neke od najboljih i najmršavijih manekenki. Srećom pa nisu mogli da im nađu venu na onim divnim grančicama. A onu lepoticu sa onim divnim grozomornim ožiljkom na licu hteli da podvrgnu plastičnoj operaciji. Kakvi bolesnici! Udarili direktno na samog boga!

 - Jes’, strašno – odsutno aminova Floma svakim patomom svoga tela uživajući u milde sorte šoku nakon razgovora sa tobićtobićem, koji je nastavio da šarmira, zaljubljuje, pleni i vlaži po prostorijama glamuroznog stana.

 - Wollyme, upoznaj Ivana – seti se Kinez Mihajlo. – Zbog njega i svratismo. Iskreno, još bih uživao u patnji neviđanja sa tobom.

 - Takođe, prijatelju!

 - On bi inače da proda bogu dušu, pa ako bi mogao da mu pomogneš...

Ivan neodlučno pruži ruku Woolymu, ali pošto ovaj to nije primetio, samo je nespretno vrati iza uveta. Kakav tunjavko, kakav jadnik!

 - O, pa kako da ne! Ali, jel’ znaš ti dečko koliko je to ozbiljna stvar. Kad ti jednom otpečate poklopac od duše da je izvagaju, moraš da je prodaš što pre, inače izvetri ko otvorena boca gaziranog soka od duleka.

 - Ma znam... rešio sam... ja, mrm... već... – nesigurno će jadni Ivan.

 - Pa dobro, nova ti duša izraste za manje od godinu dana – pomazi ga Woolym po temenu sa oba dlana, pa ga nežno poljubi u čelo. - Kažu da i nije ni loše da se povremeno obnovi. Ja kad sam došao iz Pariza prodao sam moju i dobio negde, da te ne slažem... negde oko 500 zlatnih kapi Srbijanka Valjevo. Ali, bilo je to drugo vreme, inflacija duše je u međuvremenu sve to obevredila. Radio sam u međuvremenu sve i svašta, pakovao padobrane, pravio pampure. I čas posla duša mi se povratila, a ja zaradio, tako da često još i iznajmim nečiju dušu u rent-a-soulu pa patim trostrukim kapacitetom. Da vidiš miline, kad ti duša na nos izađe!

 - U, je – oduševljavao se Ivan vrednim gastarbajterom, a Floma i Kinez ga pomaziše kao brižni roditelji sinčića prvaka.

 - Najbitnije je da naučiš da osećaš bez duše. A to se radi po sećanju. Tačno znaš šta treba da osetiš u kojoj situaciji i bez pomoći duše koja to inicira po automatizmu. Tako kažu, ali nije baš lako, ni meni to nije baš pošlo za dušom. Ali kako hoćeš, sad ću ja da pozovem mog čoveka, dilera dušama. Može da ti je izvaga na licu mesta. Baš sam nedavno preuredio ovo donje patilo u prostoriju za merenje duše...

 - Nego kad si planirao specijalitet večeri? – nestrpljivo će Kinez nezgrapno poskakujući.

 - Da, vrh žurke! Vrh vrhova! Jooo, jedva čekam! – ozareno se ubaci Floma.

 - Šta, hoćemo li da počnemo, hajde, hajde! – ubaci se neka kreatura sa strane.

 - Polako, polako, još je rano. Ček’, ček’, ček... – branio se Wollym, energično protrljao Ivana po ušima kao da je neko štene doge i dao mu znak da krene za njim. Upoznao ga je na brzinu sa izvesnim špricerskim frajerom i nastavio da se pozdravlja sa ostalim zvanicama ovog uzvišenog skupa.

Špricerski frajer zvao se Boris Starešina. Kada mu je Ivan objasnio šta je naumio, ovaj ga pogleda polupodrugljivo i uputi ga ka vratima patila u prizemlju.

Patilo je bilo totalno oronulo. Pločice na zidovima ovde nisu bile od dobro odnegovanih pločica nabildovanih trbušnjaka, već su izgleda predstavljale ogavne otromboljene stomake nekih zapuštenih staraca. Za razliku od ostalog dela kuće u kojoj je sve blistalo i bilo digitalizovano i luksuzno, ovde je sve bilo prašnjavo, vlažno i zagušljivo. Na sredini patila tužno je trulilo neko uvelo stablo sobne banane, koje je po svemu sudeći nekada služilo za stezanje pri vrhunskim uživanjima u oslobođenim napadima patnje. Starešina energično zatvori vrata.

 - Ovde vagamo dušu. Samo da znaš, nema predomišljanja! Kad ti otvorim poklopac da izmerim koliko ti vredi duša, ona počinje da lapi i izvetrava, tako da moraš što pre da je uvaljaš nekom. A najbolje preko nas da je distribuiraš bogu... Osim ako nisi... neki...

Starešina je bio naslonjen na zarđali lim oronule keš mašine koja je podsećala na veš mašinu, samo što je ovo bila sprava kojom su božji predstavnici prali novac kojim su otkupljivali duše svojim klijentima. Ovaj soj ljudi nije imao ništa sa prljavim novcem! Ivan je ćutao neodlučno. Čula se kapanje neke prljave vode koja je nadjačavala paćeničku muziku koja se čula sa žurke. To je tobićtobić uz gromoglasnu pratnju okupljenih sledbenika na Ser Gejevoj liri svirao svoj najveći hit „Minut ćutanja“ koji je nedavno proglašen i za državnu himnu.

 - Pa... ja... dobro... Samo kako to... Šta se dešava sa dušom?... Mislim... – mumlao je Ivan.

Kakav smotanko, pomisli Starešina zgroženo!

 - Da vadim kantar? – osmehnu se i pomazi ga čedno ispod brade.

 - Pa... Dobro... Hajde, onda... Da... da... može... meri... – promuca Ivan i zaprede iz dubine duše koja će uskoro biti prodata.

 - Triput meri, jedared seci, hehehe! – šeretski dobaci Starešina i pljunu šake.

A sa one strane vrata starog patila za merenje duše, žurka beše na vrhuncu. Wollym pljesnu debeljuškastim ručicama i pope se na sto prepoznatljivog finskog dizajna. Tobićtobić ostavi liru stranu. Ser Gej mazno jezikom ugasi prskalicu. Dr. Agan ućuta. Pripiti gosti ostaviše piće na stranu i prestadoše sa sitnim milde sorte pakostima prema sebi i svojim sagovornicima.

 - A sada specijalitet večeri! Da me jebete, znam da je većina ovde propatila prvi deo ove dosadne snobovske žurke samo zbog onog što sledi.

 - Ajde! Počinji, pederu! – dobaci neko iz susedne sobe.

 - U proteklih godinu dana, svaki bogovetni dan – nastavi Wollym Fekalie – radio sam dok ne padnem od umora. Mnoge od vas viđam samo jednom godišnje na ovoj, već tradicionalnoj žurci nakon mojih revija na Proleću mode u hramu.... Dobro, ima tu i padobranaca, kao na primer onaj usranko što hoće dušu da proda i tu još neki... Sve ove skupocene divote koje ovde vidite stekao sam u periodu od prethodne žurke... Nije bilo lako, ali uživao sam. Uživao sam jer mi je stalno ispred očiju lebdela slika na kojoj su oni polupani. Kupovao sam samo da bih mogao da ih uništim! A sad... neka zabava počne! Počnimo sa razbijanjem!!!

I pre nego što je Wollym završio, tobićtobić galantno, sa tri jaka sinhronizovana udarca, rasparča sva tri stakla ogromne vitrine pune dragocene staklarije. Šiknu krv iz stegnute pesnice. Odmah mu brže bolje jedna od onih manekenki poturi glavu koju on na obostrano zadovoljstvo onom iskasapljenom šakom kresnu jednim odmerenim milde sorte udarcem. Kažu da i dan danas ima preostale komade stakla ispod kože srednjeg prsta, koje sa zadovoljstvom pritisne kad hoće malo da se zasladi unutrašnjom posekotinicom.

Ser Gej skoči na ogromni kristalni luster i raširenih nogu polete ka voljenom Wollymu. Fekalie se izmače, tako da se ovaj raskrečeno obmota oko leđa Salvadora Gagija koji je prevrtao tečki stilski krevet. Kinez Mihajlo zavrljači Flomu iza šanka, odmereno, da je ne povredi previše. Ona zakači red flaša spermovače koje se srušuše uz gstravićni cangr. Dr. Agan je uz bolni urlik čelom razbijao i zubima kidao Wollymov skupoceni lap-top sa crvenim cvetićima na sada već smrskanom poklopcu... Sa sprata se začuo jak prasak, otpade i malo maltera sa plafona. To je verovatno neko srušio težak stilski regal. U drugoj sobi nestade svetla... Dve devojske zvučnicima su odvaljivale slavine iz kojih u jakom mlazu po čitavoj sobi poteče najpre pivo s renom, a zatim u nešto tanjem mlazu šiknu i feferoni đus... Oduševljena gomila je uz oslobađajući urlik lomila sve pred sobom pričinjavajući štetu koja bi preračunata u novac verovatno iznosila više stotina zelenih kapi.

Kakva je to vrhunska milde sorta patnja koju su mogli da priušte samo najimućniji! Ah, kakvo bogougodno oslobađanje od nepotrebnih materijalnih dobara. Kakva ritualna borba sa materijlističkim demonima koji nude lažnu sreću! Kakvo dijalektička destrukcija. Destrukcija koja stvara prostor za novi znoj, novu milde sorte patnju, novu motivaciju za novo postojanje, za sam život!

evo do sada emitovanih epizoda romana "Tobiđenja... sa bloga " idolmladih.mojblog.co.yu. Najnovija osma je pri dnu.

Obavezno posetite i destinacije idolmladih.mojblog.hr i idolmladih.blog.hr

1. poglavlje

1. pisana celina

BAM!!! – počasni plotun označio je početak ove pisane celine. Ogromna plavo-plava papiga preplašeno prolete kraj samog početka. Onaj vetar beše mek, topao i blag. Jedan nakošeni oblak stvarao je jedno dnevno svetlo koje beše uglavnom plavkasto, na momente naradžasto. Zarozani debeljko hodao je lizajući oba pola baterije od devet volti kao da gricka kakav električni suncokret. Ćelava čekačica tramvaja diskretno je gasila cigaretu na podlaktici. Starac sa gušećom mašnom vukao je razdrndanu rikšu u kojoj se krajnje neudobno zguralo pet gojaznih devojčica. Oniža starica prišla je svečano.

 - Pardoniram, momče, pitala bih nešto!

 - Naravno, bakuta. Samo brzo... – prostenja Ivan brejkdenserski se klateći sa noge na nogu, očito od neke vrste urgentnosti...

 - Nova sam u kraju – žovijalno poskiči starica i namignu pod naherenom naočarom. - Gde se u kraju može nabasati na kvalitetnu mehaničarsku radnju za LuPaK ZaUd, znaš ove lunaparkovske kruške za udaranje što...

 - Znam, znam šta su LuPaK ZaUd-ovi... ali stvarno ne znam gde biste to... uh... – dobaci Ivan unezvereno se udaljavajući.

 - Pokvarila se ona moja, mnogo sam je izakala, a ove ulične na žeton mnogo su mi visoke da dohvatim...

 - Oprostite, stvarno žurim. Imate tamo onog majstora kod Zvezdarskog vodopada, ali u ovom kraju, ne bih znao. Tobiđenja, prijatno.

 - Snoviđenja, dečko – dobaci baba propevši se na prste kako bi mahnula mladiću koji je nestajao u mekanim isparenjima vešernice koje je kuvala čaršave za obdanište. Ivan zaustavi dah kako bi vešto izbegao prijatna topla isparenja i akutno opijajući miris oplemenjivača.

Dobro je, bar me nije mazila poput većine prolaznika – pomisli i sa žućkastim izrazom lica grejfuterski izlomljenih usana ubrza, pažnje usmerene ka traženju društveno-prihvatljivog mesta za pristojno odlaganje nadiruće patnje.

Hitao je dole ka Neimaru. Nalazio se baš u jednoj od onih čežnjivo prijatnih uličica sa fluoroscentnim bašticama koje uokviruju zanimljiv niz kućica u kojima je uvek petak, osim u vreme opšte važećih petkova kad se ostalih šest dana svake sedmice smenjuju u nizu. Mala vremenska anomalija, ništa posebno! Nikako od presudnog značaja za funkcionisanje sveta i u njemu naše skromne zajednice. A šta jeste važno? Pa, ako ste već tako zdravo znatiželjni, izvolite sići u donji pasus, možda vam razbistri neke od onih maglovitih delova uma u kojima su smešteni centri za poimanje ljudskih postupaka!

Najveća duhovna potreba i motivacija za opštim održavanjem vlastitog života (koji se svakog časa može prekinuti postupkom popularno nazvanim samoubistvo), hteli mi to da priznamo ili ne, usmerena je na omogućavanje situacija u kojima bivamo izloženi blagotvornom osećanju patnje. Da, patnje! Ali ne bilo kakve patnje! Naravno, ne dolazi u obzir ona prejaka i nepodnošljiva patnja, često izazvana nepopravljivim i realnim gubitkom! Nikako ni patnja nastala u okolnostima u kojima nam je narušeno zdravlje ili životna sigurnost, čije bi nam pomanjkanje ugrozilo nastavak života, pa samim tim i mogućnost budućih uživanja u blagodima patnji. Svakako da bismo već ovde mogli da uđemo u polemička razmimoilaženja, jer, složićete se, stvar je ipak komplikovanije prirode, pregršt je različitih sklonosti, ukusa, taktika i individualnih pogleda na patnju. U svakom slučaju nema ni govora ni o onom prostačkom, prizemnom duševnom bolu, niti o Tantalovim ili Sizifovim mukama bez kraja. Čitavo biće svake zdrave jedinke ište samo onu prefinjenu, gotovo idealno doziranu, tako elegantnu, milde sorte patnju!

Istina da vreme, mesto i intenzitet napada patnje ponekad i ne zavisi sasvim od nas, već i od mnogih, često neshvatljivih činilaca, a svakako i od faktora slučajnosti. Nekada taj blaženi čas iščikujemo, potenciramo i uvređeno iščekujemo, dok nas on permanentno ispaljuje, da bi opet taj naš trud stizao sa isplatom kada smo ga gotovo zaboravili i najmanje mu se nadali... Tu je i ona stara, gotovo prevaziđena kategorizacija na fizičku, duhovnu i kombinovanu patnju. Primetićete i razliku po intenzitetu i učestalosti, od one male akutne paćeničke užinice (da se čovek tek malo zasladi), pa sve do dalekosežnih, dobro isplaniranih paćenićkih karijera u koje se ulagalo godinama.

Bez obzira na blagotvorna dejstva patnje, ona je u trenutnom društvenom miljeu često tabu tema, a doživeti obilniji napad patnje pred drugima krajnje je nepristojno. Srećom pa moderna arhitektura već nekoliko decenija u svakom stanu podrazumeva izradu prostorija za patnju, popularnih patila! Siromašniji slojevi još uvek se moraju služiti poljskim patilima (zapravo za tu svrhu adaptiranim klozetima smeštenim iza tih oronulih stambenih jedinica), a primetićete da je sve više i javnih patila.

Da ne bi neprimereno pustio svojoj patnji na volju pred svim tim prolaznicima u sred bela dana, Ivan dade gas koraku, pravac ka najbližem javnom patilu. Eh, da je bar kakva fiziološka potreba u pitanju, moglo bi i iza neke zgrade ili žbuna, ali ovo, bilo bi okarakterisano kao vrhunski prostakluk, blam, bruka i sramota...

U centralnom gradskom parku na Neimaru, kod okretnice autobusa koji saobraćaju na čuvenoj liniji 24 (zvanično najprijatnija trasa – najudobnija vozila gradskog saobraćaja voze po najintimnijim uličicama centra, zbog čega je putnici željni neugodnije vožne sa zadovoljstvom izbegavaju) nalazilo se najbliže javno patilo. Ali tu je sada bila neopisiva gužva koju je stvarala oveća grupa demonstranaca. Pristizali su sa svih strana, očigledno se spremajući za još jednu mizernu akciju.

 - Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi, za-voli... – ostrašćeno su skandirali agresivnim hrapavim glasovima koji su se mešali sa kreštanjem nekoliko stotina preplašenih papagaja čija su gnezda nosila adresu ovog parka.

Bah, odvratni demonstranci, prokleta linearno-hedonistička bagra, sve bi da nas privuku na demonsku stranu njihove logički nedovršive utopije, tih banalnih uživanja i te nerealne jednostrane društvene harmonije. Ljubav, blagostanje, uživancija očišćena od svake patnje, ah, kako naivno, pomisli Ivan trijumfalno se probijajući do obližnjeg objekta na kome je svetlećom reklamom ispisano „Plati pa pati!“. Napokon to patilo!

 - U­sluga pationice je dvadeset devet kapi plavih para! – zahukta bradata tetka dlakavih ušiju i kucnu po tabli na kojoj je pisalo „Plati pa pati!“. Ivan ju je prekinuo baš dok je za stolom, za kojim je naplaćivala usluge patila, sama sebi odmereno prebijala nožni palac minijaturnim čekićem za OTO, neskriveno uživajući u dobro doziranoj patnji izazvanoj mehaničkim izvorom. Na stolu se nalazio portabl TV sa  koga je neka prelepa dama sa odvratnom živom ranom na čelu melanholično trabunjala o nekakvoj reviji u nekom hramu. Dlakouha (koja se bavila zanimanjem koje su od milja zvali Baba Pata) podiže pogled, iznenada se razneži i poče da ga mazi ispod brade kao da je u pitanju neko umiljato pseto. Ovaj ustuknu, kanu trideset kapi, klimnu joj da zadrži kusur, te šmugnu u prvu kabinu levo i ne uzevši iz automata papir za brisanje suza i bala.

Pationica patila beše solidno opremljeno. Pod i zidovi na metar i po od poda bili su popločani kvalitetnim pločicama sa trbuha atletski građenog crnca, dok je gornji deo zida dizajniran unakrsnim pločicama belca i indijanke. (Koliko li je trbušnjaka bilo potrebno da se ugradi u jedno ovako luksuzno patilo? Sve pločice ravnomerno su pulsirale pri svakom uzdisaju i izdisaju njihovih vlasnika, koji su se verovatno nalazili na raznim krajevima sveta, dobro dozirano u sreći propaćivali svoje jadne živote izdržavajući porodicu litrima novca koji su zarađivali njihovi trbušnjaci zaposleni u belosvetskim patilima)

Jedina stvar koja se nalazila u kabini osrednje veličine bilo je stablo ogromnog baobaba čija se krošnja nalazila negde iznad plafona pationice. Ivan ga najpre nežno pomazi u širokom luku, udahnu duboko, pa iz sve snage poče da ga grli i privatava. Zidne-pločice-trbušnjaci počeše da se grče i skupljaju. Ivan nastavi sve jače da stiska i mazi drvo. Ah! OooOh! Kakav nadirući bol! Kako prija! Aaaaaah! Gotovo orgazmičko stenjanje nadjača buku fanatičnog skandiranja demonstranaca iz parka. Prefinjena milde sorte patnja mogla je nesmetano sebi da da oduška u najfinijem obliku...

2. pisana celina

Fiju fić, fiiiiju – Ivanov zadovoljni zvižduk označi početak ove pisane celine. Izlazeći iz pationice javnog patila zateče Baba Patu kako sama sebi izvrće ruku do same granice uganuća. Samo do granice, ni milimetar dalje! Sa televizorčeta je i dalje dopirao jedan od najgledanijih talk-show-ova, još jedan od ustaljenih izvora fine milde sorte patnje.

 - Pobogu, Baba Pato, pa ima valjda i finijih načina da se propatucka radno vreme?

 - Znam, znam... Eh, i ja sam kao mlada... E, kako se samo tad gospodski patilo. Nije se ni pričalo toliko o tome. Samo ćuti i pati... Ali šta ću sad, evo ovde po ceo dan... – reče i pogladi ga po ušima kao nekog zeku. Ovaj ne izdrža i na trenutak zaprede kao kakav rasni mačor, a onda izmaknu glavu. Zašto baš mene priroda načini ovakvog, pa me svi maze kao da sam neki psić, mače ili beba, šta već... uh... Nema u tome ni trunke patnje, a vala ni naslade, pomisli smoreno.

 - Ijaooo, evo ga! Juhu! – uštinu se Baba Pata jednom u slast i svu pažnju uperi ka televizijskom prijemčiću.

 - E, ovo moram da čujem – pogleda Ivan ka TV-u i hitro pritvori ulazna vrata patila, jer se napolju skupljalo sve više demonstranaca koji su sve glasnije skadirali poznatu mantru „Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji!“. Pata za svaki slučaj još malo pojača.

U studio televizije PDV 10.2 ušetao je čudan mladić u svetloplavom biciklističkom džemperu koji je isticao njegov pažljivo negovani stomačić. Jedan brk navoštio je nalik na Salvador Dalija, dok je onaj drugi malo neposlušniji podsećao na Herkula Poaroa. Na glavi je imao četiri vrste frizure. Sa jedne strane gej-naci obrijan, iza drugog uveta nekoliko dredova (i to onih pravih, čukun-dredova, koju su tako zategnuti da pružaju non-stop blagu milde sorte patnju izazvanu konstantnim čupanjem kose), napred nekoliko brit-pop šiški, a pozadi... ne znam, iz ovog ugla nije dopiralo do hladnog oka kamere...

Poštovani gledaoci, kao što smo i najavili, iznenađenje emisije. Nakon svih tih dana nepojavljivanja, kada smo se pristojno napatili zbog njegove... zbog njegovog posta u javnosti, kako bih to rekla... uglavnom, sa nama je lično On – tobićtobić idolmladih! (frenetični aplauz publike) Čovek koji je od patnje napravilo vrhunsku umetnost i čovek... ne, robot, kako tvrdi žuta štampa, koji je od umetnosti napravio vrhunsku patnju. Gospodine tobićtobić, kako se osećate u našem studiju?

(publika i dve gošće slušaju bez daha) Odvratno! Al’ onako baš... baš meraklijski. Ova vaša kič scenografija, vrelina reflektora, blazirana publika, blaga trema, moje mišljenje o vama i vašem radu... Idealno! Idealna, blaga patnja...

Hvala na komplimentima. Recite našim gledaocima šta se dešava u vašem životu i radu?

Pih, pa šta bih vam rekao, glupa moja damo i još gluplja publiko... o gledaocima da i ne pričam. (spontani aplauz) I dalje negujem onu istu, teško ostvarljivu ravnotežu idealne patnje. Evo, vidite samo ovaj krajnje nepristojan odnos prema publici i konzumentima mog stvaralaštva, koji primenjujem samo da bi me izjedala ona divna fluoroscentna griža savesti koju osećam zbog ovakvog ophođenja prema vama. Idealno odmeren odnos zar ne?! Sa druge strane, publici prija i moja blago otužna životna priča koju možete da pratite ovih dana po tabloidima. Ma ima me svuda, samo ja, ja i ja. Sam sam sebi toliko dosadio da sa vrhunskom zanimanjem i nestrpljenjem dočekujem nova preterivanja. Dokle to tako!? (njegov unjkavi glas i smederevski naglasak pružali su prefinjenu patnju ljudima iz prestonice)

Evo, dajmo reč gospođi. Izvolite...

(mikrofon dobacuju ženi iz publike) Ah, kome pričate, moja ćerka je poster vašeg uveličanog oka stavila na jedan zid sobe, drugo oko zalepila je na suprotni, na ostala dva su usta i orman, a na plafon je uredno poređala nos, usta i čelo. Kaže ona meni da se oseća da je jeza nekako hvata, a opet veli i da joj skroz tako prija kad joj je. Prava ona dibidus odmerena patnja. Isto je i sa vašim divnim odvratnim horoskopom iz Krompira koji i ja i muž čitamo, a čitala sam negde da vi i muziku komponujete... Samo da vam poručim da ste vi apsolutni idol mladih, a nama starijima šta udelite. Hvala vam i uopšte se ne obazirite na one demonstrance, oni bi da nas upropaste!

Da vratimo reč našem gostu. On je tu zbog nas. Mi smo tu zbog njega. Tobićtobiću, da li ćemo i u sledećoj sezoni čitati vaš horoskop u Krompiru, godinama ubedljivo najčitanijem dnevnom listu i novini čiji tekstovi pružaju idealnu patnju čitaocima, a naročito onima o kojima se piše?

Na njihovo i moje zadovoljstvo i patnju Krompir i ja potpisali smo ugovor i za narednu sezonu. Tako da ćete i dalje svaki dan moći da pratite moja horoskopska predviđanja koja će vam se na onaj neobjašnjiv način ostvarivati. I dalje ćete čitati one nebuloze koje uglavnom nećete moći da protumačite vašim pilećim mozgom, ali ćete se nakon nekoliko bezuspešnih ponavljala osećati mnogo vedrije, a često i do onog blaženog bola riknjavati od smeha. A tu je i najlepši deo, koji je naravno vezan za novac. Ja ću i dalje za to dobijati osam crvenih kapi novca, što je nešto manje od mesečne kirije kojom plaćam vladaru one moje šupetine...

(prekinu ga ona prelepa žgoljava dama sa svežom ranom od nedavno urađenim estetskim ožiljkom na licu) Koji ste vi šampion! Pa dobro, kako preživeti i uopšte nastaviti sa životom punim tako divno izbalansirane patnje?

Malo teški fizički poslovi po magacinima, nešto isprosim od prijatelja, a tu je i skromna pomoć roditelja. Taman da se održava oganj patnje. Da napomenem da sam i dalje najčitaniji i najplodonosniji pisac na svetu. Dvanaest kratkih priča štampanih u svakodnevnom tiražu od nekoliko stotina hiljada primeraka, eh... Pa još u sasvim originalnom i u književnosti gotovo nerabljenoj kombinaciji drugom lica jednine i budućeg vremena. Najprodavanije remek-delo,najgore plaćeno! Koji sam ja car! I-haj, karamba, bang bang!!! (oponaša pucanje iz dva pištolja, dok publika ustaje na noge i gromoglasno aplaudira)

Poštovana publiko u studiju, a sad još jedno prijatno iznenađenje. Ispod neudobnih hoklica na kojima sedite nalaze se brojevi. Troje najsretnijih dobiće šamar koji će im lupiti lično tobićtobić (nestrpljivo meškoljenje u publici)...

 - Dobar dan. Jel’ slobodna u vašem patilu jedna ženska pationica – strpljivo upita devojka koja se upravo ušunjala. Likom je podsećala na žensku verziju mešavine Johny Rotten-a i Sid Vicious-a (valjda su je zato i zvala Trula Višnja, kako se ispostavilo kasnije). Očigledno joj se nije mnogo žurilo, patnja ne beše urgentna.

 - Dvadeset devet plavih kapi, prva desno. Treba papir za suze i bale? – rutinski izdeklamova baba Pata.

 - Jaoj, kako je sladak! – ne izdrži rotenvišousolika paćenica – i poče da češe Ivana po vratu i temenu. – Joj, gu gu, uh, šta bi ti radila...

Ovaj se gegavo izmaknu ka vratima nespretno nameštajući šiške.

 - Ma, daj... pusti... Žurim... Tobiđenja!

 - Snoviđenja – zamišljeno odgovori baba.

 - Snoviđenja – nakeženo izusti Trula i na prevaru ga pomazi još jedanput po njušci, pre nego što ulete u žensku pationicu. Kroz odškrinuta vrata videlo se samo da ovde pločice nisu bile od trbušnjaka kao kod u muškoj, već od bele i crne čokolade.

3. pisana celina

 - LjUBI! ZAVOLI! DA MRŽNJA NE POSTOJI!!! – sve neobuzdaniji urlik sa najpopularjnijeg gradskog okupljališta, centralnog neimarskog parka, označio je početak nove pisane celine. Tu se već sjatilo nekoliko hiljada demonstranaca koji su zbog svoje brojnosti blokirali čitav kraj (to im nije bio cilj, naprotiv, bilo im je jako neugodno zbog toga!)... Nekoliko momaka najljubaznije je usmeravalo vozače kako da zaobiđu ovaj deo grada, kad već nisu uspeli da ih ubede da se pridruže njihovoj „sekti“. Ovi po svaku cenu pristojni momci prali su nezadovoljnim vozačima šoferšajbne, prskali prijatne miomirise u njihova vozila, podmazivali zupčanike zarđalih rikši, ubacivali skupocene poklone u vozila, te na bezbroj načina pokušavali da im ugode, na šta su ovi besno izletali iz gužve, frustrirani činjenicom da će ovog popodneva sa zakašnjenjem stići na uobičajenu idiličnu porodičnu patnju.

Loše glumeći jeftinu nonšalantnost Ivan prođe kroz gomilu i sa vidnim flešbekovima nedavne patnje razdragano priđe jednoj od mnogih uličnih lunaparkovskih krušaka za udaranje, popularno nazvanih „LuPak ZaUd“. Ubaci žeton, pritisnu dugme, kruška se spusti, zamah, Tras!, trećina kruga, jadno, kakav divan blam!... Krene zadovoljno da se udaljava, ali tu poče da se zbiva nešto čudnovato. Kao na nečiji znak, prestade dugo skandirana „ljubi zavoli...“ mantre... trenutak tišine... i potom urlik: Toooo!.... Ztoooo!... Toooo!...

Razularena masa počela je da ugađa, zadovoljava, popravlja, daruje i leči sve pred sobom!!!

Najpre dve dugonoge devojke u prugastim čarapama oboriše jednog škembavog odžačara.

Nisi mi skoro nešto džarao, a macane crni? Patiš za nečim mladim, žilavim... Mi ti nudimo vrhunsku ekstazu – skretala mu je pažnju plavuša lolitasto dizajniranog tela dok se preplašeno povlačio spremajući bekstvo... ona druga sa crnim kikicama funjarski čuče iza njega... plava ga gurnu... saplete se o onu ispod, stara klinačka fora... izvrnu se sa nogama uvis... ko neka uginula ptica u snegu!... pritrčaše još neki demonstranci da pripomognu... odvukoše zabezeknutog dimničara na travnjak... jedna od devojaka poče da rastavlja portabl paravan... druga ga spretno veza lisicama... mazile su ga i stavljale mu egzotična ulja pod nos... on ne reče ništa, tek promrnjđa nešto... najradije bi pobegao od banalnog užitka koji je bio neizbežan... ulja ga opiše slatkastom izmaglicom... bljak!.. video je samo razlivene boje na nebu - desetak papagaja koji su iznad krošnji baobaba kreštavo čekali da se ova pometnja stiša... plavuša ispusti minić sa kukova... crnka jednom rukom isuka sisu... drugom otkopča odžačaru prvo dugme... dugme za sreću...

Tooooo! Ztooooo!Tooooo!!! – odjekivalo je.

Tu kraj njih neki mirišljavi metroseksualčić doslovno je cepao štrokave dronjke sa zapišanog odrpanca koji je život razdragano patio u parku, sada paklu za sve normalne ljude koji su se tu zatekli... jedan bradonja sa debelih obrva majstorskom rukom je poprvaljao razjebanu rampu za skejt sa koje su do juče klinci iz kraja predano gulili laktove i kolena, baš onako virtuozno padajući da milde sorte zaboli, a da se ostane ceo dan na točkićima... neka tetka grabila je sveske iz ranaca nekoliko učenika... beli mantil slalom potezima vozio je zubarsku stolicu kroz uskomešanu masu... dobrodržeći starac popravljao je nečiju staru parkiranu rikšu sve u šest...

Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!!!... – urlali su.

 - Mamu im jebem, za neverovati, za neverovati... šta je ovim demonstrancima... Prokleti alteregoizam, uništiće nas! Pa ovo se nikada još nije desilo... pa šta je ovo, ljudi ljudski? – komentarisao je jedan prolaznik sa bezbedne daljine, da bi se naglo okrenuo ka Ivanu i raspilavljeno ga počešao po bradi.

 – Priča se da je La’murija od jednog od ovih zaplenila paket od kilogram i po ljubavi u prahu, i to najfinije čistoće, eeej! – nastavio je zgroženo.

 - Ah – samo je uzdahnuo Ivan, koji kao da htede da nastavi razgovor, ali zastade onako smušen kakav je uvek i bio.

Iza onog prolaznika prišunjao se jedan od demonstranaca u prepoznatljivoj lopovskoj uniformi. Vešto mu je odžepario novčanik, bez znanja mu tutnuvši desetak kapi i to crvenog novca. Sada se spremao da mu ga znalački vrati...

Pazite gospodine! – dobaci Ivan. Ovaj se brecnu i prosu na pod nasilno poklonjenu sumu. Ali ženi gospođi do njega (koja je na povezu oko vrata nosila ogroman beli zidarski blok, najpopularniji lokalni izvor patnje na Neimaru) nije bilo spasa. Njoj je drugi džeparoš vešto izvukao mobilni telefon i već ukucao dopunu od 500 plavih kapi novca. To je bila i najčešća pakost koju su demonstranci priređivali terorisanom građanstvu.

 - Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!... – sablasno je hučala gomila.

Bespomoćni odžačar stenjao je iza paravana gde se čuo i uzavreli ženski kikot... zgroženi beskućnik već je bio u pantalonama modernog širokog kroja i prugastoj crveno-crvenoj dukserici... do pre nekoliko minuta opasna skejt rampa sada oplemenjena gumenim ivicama bila je bezbedna i za početnike... dva uporna školarca uzalud su otimala olovku razularenoj gospođi koja je rešavala mučne zadatke koje su imali za domaći... dve devojčice jecale su uskraćene za mučenje današnjim zadacima... još jedan šraf i osovina rikše beše kao nova... uzalud je ona gospođa sa građevinskim blokom pokušavala da potroši celu dopunu na mobilnom, dripac je ukucao tarifu za neograničeno korišćenje čitavih mesec dana unapred... Razorodna razularena popravljanja, usluge i besmislena draženja čula dešavala su se munjevitom brzinom i gromovitim intenzitetom. Teško je sve to bilo pohvatati i razumeti.

 - Krrrtoooo! Kzzztoooooooo! Krrttoooo!!! – oponašali su uzbuđeni papagaji nervozno kružeći iznad krošnji baobaba.

 - Pazi, momak! – doviknu onaj prolaznik Ivanu. Nepažljivi trenutak dekoncentracije i već beše kasno. Dva bela mantila već ga vezaše za zubarsku stolicu.

Ha, kakvi amateri, pomisli, popraviće mi zube, pa to boli. I to baš onako kako treba. Jeste da tako gubim mogućnost budućeg bola, ali pokvariće se oni opet, daće bog! U krajnjem slučaju, mogu i sam da ih pokvarim!

 - Mi te volimo – robotizovano reče jedan beli mantil i iznad glave mu zacakli vesela igla na vrhu šprica punog sasvim suvišne anestezije.

 - Ne! Odvratni linearni skotovi! Šta vam je danas?! Nemate pravo! – urlao je Ivan nemoćno. Asistent glavnog belog mantila veza mu vilicu naročito udobnim protetičkim lancem. Čak prsnu i malo spreja protiv bola sa ukusom višnje, kako ne bi osetio ni bol od uboda anestetične igle.

Talas ugađanja počeo je da se širi i na okolne ulice. Najviše su stradali znatiželjni posmatrači. Demonstranaca je po svim procenama na teritoriji grada bilo zanemarljivo malo. Većina je živela u jednoj vrsti dobrovoljnog geta. Ovo je bila jedna od retkih ovako masovnih i agresivnih akcija u centru za koje se zna.

Iz svog položaja Ivan je još samo mogao da zapazi kako tri visoke žene prilaze znojem orošenom narkomanu u milde sorte dozirnoj krizi i ubrizgavaju mu najfiniji narkotik od koga njegovim organizmom zavlada opšte spokojstvo koje je uništilo one intenzivno prijatne apstinencione patnje.

Tooooo! Ztooooo! Tooooo!!! – sablasno je pucalo sa svih strana.

Dejstvo anestezije utrnu Ivanovu čeljust i bušilica bezbolno poče da rije po kljovama... demonstrankinja sa plavi eyes prišivala je dugme na pantalonama nekog šljakera vezanog za drvo... kraj popravljene rikše tucet desetogodišnjih demonstranaca oteli su od preplašenog starijeg gospodina sa gušećom mašnom neki prastari tip mobilnog telefona, izvadili mu karticu i stavili u jedan od najmodernijih modela... iz jednog kombija izveli su nekoliko vezanih ljudi... visokog mladića sa ogromnim nosem gomila je šutirala i mlatila motkama...

Toooooo! Ztooooo! Toooooo!...

 - Smilujte se, vidite kako je sladak – zaurlala je na Ivanove zubare ona žena gospođa sa ogromnim neimarskim blokom obešenim oko vrata i počela da se igra meseći Ivanu uši kao nekom umiljatom štencu dobermana.

 - Odstupite, ženo gospođo! Ne smetajte nam! Volimo vas! – dobaci pomoćnik belog mantila frankeštajnski robotizovano.

Demonstrankinja sa plavi eyes nije se zadržala na prišivanju dugmeta na pantalonama već je vezanom šljakeru sad i lizala spremajući se da mu popuši... stariji gospodin sa gušećom mašnom gledao je čas u popravljenu rikšu, čas u sajber mobilni bespomoćno se hvatajući za glavu... zarobljenike dovezene kombijem gomila poče da linčuje sladostrašćem neželjenih prijatnosti... visoki mladić sa ogromnim nosem, koga su gazili i mlatili motkama, bio je Gnu, lokalni mazohista, koji je bolesno uživao u bolu, ali ne onom lepo milde sorte doziranom, već sumanuto intenzivnom...

Toooooo! Ztoooooo! Toooooo! – ajajaja!

Samo je ona oniža starica koja je tražila mehaničara za LuPaK ZaUd veštim udarcima krčila put kroz znojavu gomilu koja je u nedostatku slučajnih prolaznika počela da ugađa i istomišljenicima.

Sa jedne strane zanemi „tooo! ztoo! poklič“ i ponovo poče „ljubi zavoli da mržnja ne postoji!“ Odatle su pristizali brojni džipovi, kamioni sa punim prikolicama i rikše. Sva vozila bila su obojena metalizer zelenom bojom, na vidnim mestima sjajili su simboli slomljenog srca ispod kojih su bila iscrtana dva zarđala skalpela i natpis LA’MURIJA.

- Stižu! Evo ih! Spaseni smo! – povika neko od slučajnih prolaznika.

 - La’murija! La’murija! Spasavaj se! La’murija! – pronelo se među demonstrancima.

 - Gla’murija! Gla’murija! – glamurozno je kreštalo jato parkovskih papagaja.

 - Tobićete batine! Tobićete batine! Tobićete batine! – pobedonosno su skandirali ohrabreni prolaznici.

 - Ljubi! Zavoli! Da mržnja ne postoji!!! – žilavo je uzvraćala grupica najvatrenijih demonstranaca.

 - Tobićete!... ljubi zavoli!... batine!... da mržnja ne!... tobićete!... postoji! Tobićete... – a onda iznenadni muk i totalni haos.

Svi se dadoše u paničan beg onog časa kada je bilo jasno da će zbog specifičnosti situacije La’murija upotrebiti biološki oružje, oružje koje ne pravi razliku između demonstranaca i običnih ljudi.

Iz tri ulice, vozeći unazad, pristizali su la’murijaški kamioni, jedan la’murkan dade znak i kiperi počeše da dižu svoje prikolice do vrha natovarene izgladnelim pacovima. Razulareni glodari ostremiše se na sve što je mrdalo...

2. poglavlje

1. pisana celina

 - (ovde nacrt nekoliko nota za Radecki marš) - kaskajući taktovi Radeckog marša označiše početak nove pisane celine. Kompoziciju je do iznemoglosti izvodio nacionalni La’murkanski orkestar postavljen na improvizovanu binu koja se nalazila na stenovitoj obali Dunava, kod samog kraja Zemunskog keja. Sa obale je nekoliko bosonogih pecaroša vadilo morske krastavce, jedinu biljnu ili životinjsku vrstu donesenu sa mora, koja je uspevala i kod nas. Podunavlje beše čuveno po izvanrednim kiselim morskim krastavčićima.

Oniži bradonja, inače ponosni kustos vlastitog metafizičkog muzeja, skupljao je kamenje sa obale, da bi uz manje intervencije od njega pravio fotoaparate. On zgroženo pogleda u jato dunavskih konjica koje se mimoilazilo sa jednom nervoznom srebrnkastom ražom. Kako me samo nervira ova čista, prozirno zelenkasta dunavska voda, pomisli zlovoljno. Nekada je reka donosila one predivne komade otpada, a vidi sad ovu sterilnu ljigu... Misli mu prekinu govance koje na njega izruči jedan pelikan.

Nakon što su svratili u restoran Radecki na kraju biciklističke staze, dvojica uzjahaše svoje dvotočkaše i u ritmu marša zapedalisaše niz dunavsku obalu kraj koje se, sve do ušća u Savu, pružao drvored procvalih mandarina i kajsija, ispod kojih su rasli žbunići ribizle.

Napred je pičio tridesetogodišnji buckasti crnac na luskuznom bajsu sa amortizerima, a sledio ga je pogrbljeni desetak godina mlađi bledunjavko na preniskom sedištu kršine čije su se pedale non-stop okretale (bio je pokvaren zadnji zupčanik, pa ukoliko bi biciklista prestao da okreće, lanac bi nastavio za zadnjim točkom fatalno se gužvajući na prednjem prenosniku).

Ovaj što je uživao na stalnookrećućoj kršini bio je Ivan. Crnac ispred  beše njegov pajtaš Kinez Mihajlo. Ivana je krasio zavoj na obe potkolenice, koji je štitio bolnu ranu izazvanu pacovskim ujedima. Iz pravca Kinez Mihajla čula se škripa koja je nadjačavala čak i disharmoniju Ivanove olupine na dva točka. Ali buka ne beše izazvana škripom preopterećenog luksuznog velosipeda koji je jahao debeljuškasti tamnokožac, već samim Kinezovim organizmom koji je funkcionisao jako bučno. Bila je to mešavina motokultivatorskog krčanja njegovih creva, glasnog dobovanja srca, burnog žubora protoka Mihajlove krvi, nepodmazanog škljocanja zglobova, sablasnog disajnog huka ka i iz crnčevih pluća, šištavih mlazeva žlezdanih sokova... Pa dobro, ipak nije to bilo tako iritirajuće, preterao sam!

 - Ćuj, stari, kaj se sad kilaviš? Ovak nikak nemrem dobit mišićnu upalu! – doviknu Kinez Mihajlo i pojuri ka Ušču Dunava koji se baš tu preko puta Malog mirnog ostrva ulivao u ogromnu Savu. Ubrzo su jurcali lavirintima Kalemegdana, tvrđave sa novobeogradske strane prestonice, na čijem je vrhu ponosno stajao kip nagog škembavog muškarca koji je držao kriglu piva u jednoj i kokošku u drugoj ruci. Bio je to Eštrovićev „Gubitnik“, statua koja je simbolisala veličanstvene pobede našeg naroda kroz istoriju. Kada bi konzumacija obilnih robovskih patnji prešla u zonu nepodnošljive patnje narod bi dizao ustanke nakon kojih su nastupali periodi blagostanja kada se dijalektički, do sledećih buna i ratova, uživalo u vrhunskoj milde sorte patnji. Pa onda opet ispočetka i sve tako kao u kakvom raZačaranom krugu...

Sa Brankovog mosta pažnju su privlačili razigrani delfini. Ukoliko biste zastali i pažljivije pogledali (minimalna preporučena rezolucija očiju 2.1 megapiksela), zapazili biste i brojna jata crvenih i kestenjastih klovn riba, usamljene nadmene fluoroscentno-žute ribe leptire, po koju rasplivanu divovsku kraljevsku kornjaču ili džinovsku ražu čija se boja stapa čas sa ljubičastim koralnim grebenovima, čas sa ona tri, u rečnu salatu zarasla, potonula jedrenjaka. Legende kažu da se na ovom mestu povremeno pojavljuju i sirene. Nije bilo preživelih svedoka ovakvih susreta. Kažu i da se vodeničar Branko, po kome je most i nazvan, opijen njihovom grozomornom pesmom neoprezno nagnuo pre nego što ga je progutala bistra reka. Realniji su skloni teoriji po kojoj se previše nagnuo pokušavajući da dopre pogledom do čuvene kućice onog rečnog ježića.

Blago iritantna buka, koja je nadjačavala i galamu organizma Kinez Mihajla, dopirala je sa leve strane suprotne obale na koju su prelazili. Bilo je to vrištanje nekoliko stotina albatrosa, pelikana i po kojeg zalutalog papagaja iznad malobrojnih galija na marini koju su opkoljavali mnogobrojni kanui izvučeni na peščanu plažu. Sa desne strane, možda na kilometar odatle, videla se braonkasta nemirna crta koja je preplivavala Savu ka novobeogradskoj strani. Bilo je to krdo Gazela koje se u ovo doba dana obično vraćalo sa ispaše iz pašnjačkog dela grada kojem baš zbog toga i nadenuše ime Senjak.

Nekoliko surfera ustrašivo je uživalo u činjenici da ih svakog časa može ščepati krvoločni morski starac. Odrtavela morska neman očigledno je došla iz mora za nekim brodom, hraneći se splačinama izbačenim iz brodske kuhinje. Srećom, pa neće dugo preživeti u slatkovodnoj sredini. Lipsaće za koji dan, a i onako ne bi poživeo dugo, pošto je poznato da se morski starci rađaju u 71. godini.

Siđoše s mosta i skrenuše desno krećući se uz Savu biciklističkom stazom kraj koje se prostirao niz javnih LuPaK ZaUd-ova (lunaparkovskih krušaka za udaranje) na žeton.

Kinez Mihajlo zakoči la’murkanski kraj onog dela obale koji je zbog nečega uvek privlačio veliki broj hobotnica. Sa leve strane, prema gradu, od same obale, uzbrdo je išla živahna ulica koja je iznad ulaza u podzemnu Železničku stanicu pičila ravno do kružnog toka na Slaviji koji se mogao videti odavde.

 - Majstore, oćemo li svratit na još po jedno u „Octopussy garden“ ili ćemo drito doma? – dvoumio se crnac gutajući na suvo tablete protiv unutrašnje buke koja beše još jača zbog zadihanosti.

 - Pa šta znam... – neodlučivao se Ivan češući bolnu ranu na listu. - Već smo drkali jednom u Radeckom. Dokle, bre, više... Po ceo dan samo visimo po tim splavovima i drkamo... Paaa... aaajde...

Dok su silazili pokretnim stepenicama ka splavu, sa druge strane obale, na jednom peščanom sprudu, primetiše tri razigrane foke.

 - Isuse!!! Pa ovo je za ne povjerovat! Vidi foke u sred prijestonice! - zinuo je debeli Kinez.

 - U, jeee... čoveče! Foke! Sve, sve, ali otkud foke na Savi, eeeej!!!? – iščuđavao se Ivan neurotično mlatarajući rukama.

2. pisana celina

Stenjući na neudobnim zelenim stolicama sa visokim polu-paravanskim naslonima za ruke, Ivan i Kinez drkaju. Na niskom postolju prema Savi erotično se uvija najerotičnije biće koje su biolozima uspeli da evidentiraju. Radi se o fihi-fihiju, jednopolnoj životinji nekoliko puta inteligentnijoj od čoveka, koja gotovo svu moždanu aktivnost upotrebljava za zavođenje i napaljivanje okoline. Teško je opisati njen izgled. Dovoljno je reći da nakon samo nekoliko minuta uvijanja u neparnim ritmovima onih prćastih oblina tog blago ogavnog svetloljubičasto-svilenkastog bića, posmatrač jednostavno ne možete a da ne svrši, ma koliko bio frigidan, impotentan, umoran ili nedavno seksualno istrošen.

 - Aij!... Ajme, kak’ im je dobar fih-fih, aaa... – već je svršavao debeli Mihajlo.

 - Dobra... ddda!... – privodio je i Ivan kraju. - U Radeckom je bio za sloj masniji, to mi više odgovara...

 - Tebi niš’ ne paše. Ja i inaće ne upražnjavam ova draženja, zbog tebe sam svratio, ćisto da prekratim vrijeme dok se Floma ne pojavi – vajkao se Kinez tresući kitu u semenjaru.

 - Hoćete li još nešto? – obrati im se ljubazno nadrkana konobarica sa štipaljkama na kapcima dok im je brisala glaviće sunđerom za glaviće. Ne izdrža a da Ivana razneženo ne pomazi onom čistijom rukom.

 - Može biska – poruči Mihajlo.

 - Meni... medenicu, da mi se malo... zamanta – neodlučno će Ivan.

 - Kako ti je sa Flomom? – seti se da pita crnca.

 - U super! Sad je našla fakat nabrijan posel. Radi kao kondukterka u ekspres-tramvajima. Obožava se trljat o najružnije putnike. A i meni super jer sam ljubomoran i znam da to radi samo da bi nam bilo milde sorte neugodno, kuiš.

 - A i dobro joj je jer je, kažu, dobar zort u ekspresnim – seti se ivan da doda - Česte su nesreće, a oni po ugovoru povrede i smrt prvo raspoređuju na vozača i kondukterke, jel’ tako?

 - Neće više bit’ tak’ od proljeća, a to je već sutra, 23. ožujak, ne? Sad uvode dve tarife, po jeftinijoj dobijaš smrt ili komad teže ozlijeđenosti, a ako je manji udes ugodnije ozljede će se rasporedit’ na one sa skupljim kartama. Pak, ak’ bi se u tramvaju našao neko bez karte, švercer ne... sve smrtonosne ozljede raspoređuju se na njega ili na njih više švercera. Fer je, ne? – razbrbljao je Kinez.

 - Znači s Flomom je milde sorte? – dekoncentrisano će Ivan izoštravajući pogled ka ogrebanom surferu koji je negde na sred reke mučno spasavao živu glavu od razularenog morskog starca.

 - Je, je, milde sorte je. Za dva mjeseca ući ćemo u osmi sedmomjesečni mandatni brak. Puno bolje nego da zabriješ odjednom do kraja života.

 - Mnogo bolje... Mada, ja za sad ne razmišljam mnogo o tome. Najumerenije patim sam uz koju fihi-fihicu – iskreno će Ivan.

 - Oprostite što slušam razgovor – providno se izvinjavala kelnerica koja je po svaku cenu želela da štipka Ivana ispod brade (pridružio joj se i neki pederaš sa susednog stola koji pokuša otpozadi da ga mazi po grudima, ali ih je Ivan vešto eskivirao).

- Ma niš, ne isprićavajte se, nije bed. Tko ne voli da mu se smeta? – šmekerski će crnac.

 - Htela sam samo da vam kažem – govorila je slatkastim glasićem a jako namrgođene face – možda niste čuli za novi hit. Pojavili su se po parkovima neke biljke za odnose. Ženske rastu u dubinu, kao neki naopaki kupus, a muške su poput neke šargarepe. Dobro je što se prilagođavaju po veličini i prosto su neuništive celu sezonu, a već posle nekoliko sekundi se samodezinfikuju. Znate koliki je red u Manježu, a kažu da su doneli sadnice i u parkić kod Skupštine. Ijaooo, jedva čekam!

 - Pih, šta znam, ja sam više starozavetni tip, po koji fihi fihi na daljinu i tako to – skeptikovao je Ivan – a moj pajtaš je još staromodniji, – šapnu joj poverljivo – on još uvek praktikuje i seks...

 - Au! Nije valjda... – zapanjeno će kelnerica – Da nije možda, ne daj bože i demonstranac? – zgroženo će. - Nemojte da mi se svakakva alteregoistička bagra vucara tu po splavu! – odgurnu ljutito rame koje je mazila, a jedna štipaljka joj otpade sa trepavice.

 - Ma jok, pu, pu, daleko bilo! Zna čovek da napravi milde sorte paćeničku ravnotežu. I to već sedmi mandat – hvalio je Ivan Kinez Mihajla koji je uživao u duploj post-orgazmičkoj letargiji zamišljeno češkajući rame na kojem je bilo istetovirano „There is a light that never goes out“. Sa drugog je u sevdahu ponosno patio istetovirani Toba Zdravković. Tu se trznu, odšeta do džuboksa, kanu nekoliko kapi novca u prorez i namesti „Heaven knows I’m miserble now“ od Smiths-a, te nakon prvih taktova paćenički naheri obrve.

 - Aj’ moš’ se malo prošetat’! Ne da mi te se više gledat. Gubi se! – crnac ljubazno otera kelnericu i obrati se frendu – Jao, uopće mi se ne da nešto zapatit’ ovdje! Vidi koja kićerica: tirkizna vodica žubori, hobotnice se brćkaju, veselo obojene zgradice prekoputa, ovdje iza puca vidik sve do Slavije. Dobit’ ću agorafobiju! Što ne smisle nešto kak’ bi ga malo zakontrastirali, ne... Nek postave malo nekakvi prljavi autobusni ili željeznički kolodvor, nekakva stovarišta, trule brodove, što ja znam! Jebem ti državu i ovaj naš narod – penio je uz obnovljenu telesnu buku. – Iskreno ću ti reć, fakat da uživam u onim danonoćnim ponižavanjima ispred ambasada, ali bi i mogli bar jednom da pustit da vidim i ja taj odvratni svijet, i te pse, i maćke, i golubove, vrapce, i one krave, ne... E, baš tapija!

 - Eh – huknu Ivan.

 - Dobro bar sam se ful iznervirao... Nego kaj ima novog kod tebe? – smirivao se crnac gutajući pilule protiv unutrašnje buke (na suvo, da!) - Nismo se videli još kak su te štakori izgrizli. Jel’ se što prom’jenio u bolnici? Rekao bih po tebi da je.

 - Pravo da ti kažem pun mi je kurac ovog životarenja i drkanja po splavovima – i Ivana uhvati nekakva rezigniranost - Odlučio sam da presečem!Mislim da je vreme da zaradim koji litar zelembaća.

 - Ši, ši... I? Pretvoril sam se u uho... – slušao ga je napeto.

 - Mislim da ću prodati dušu bogu! – odlučno će Ivan.

 - Misliš, đavolu?

 - Ne, ne, baš bogu!

 - Ćekaj... Pa to baš i nije tak’ uobićajeno! – zbunjeno će crnac. – Znaš kao prvo da je muškarcima ful teže prodat dušu bogu. Znaš da nas čak ni ne puštaju na Žensku Goru.

 - Ma svi me maze, štipkaju... mislim da mogu da prođem.

 - Ma nema ti to veze, vjeruj! Treba promenit ishranu, upražnjavat’ sve one obrede, vežbat’ pravilno hodanje, smršat da budeš sama kost i koža. Ne smeš imat’ više od 55 kila, ne...

 - Pa šest do osam sati mago da budem u fazonu, a ostalo stari ja!

 - Mnogi su to povjerovali... I što je najgore odreći se mnogih milde sorte patnji... Eh, i ja bi’ da se patim obilazeći svet, svi mi imamo velike želje... ali realno... znam da je nerealno...

 - Ma, spreman sam za sva iskušenja! Muka mi je više od ovog životarenja i siromaštva. Znaš ti koja lova se dobija od boga!

 - I još sto dana totalne askeze bez trunčice patnje dok ne izraste nova duša, ne... – zgražavao se Kinez.

 - Ma spreman sam na sve samo da se nekako izvučem iz ove žabokrečine. A ti možda imaš nešto protiv zato što si jevrej?

 - Ma, joook. Ne sprdaj me. Moš’ prodat’ i našem bogu, to se sve slije u istu kasu. Jedan je bog, ne!

 - Znam... ne primaj se, zezam te...

 - Evo mogu pitat’ Flomu, njezin najbolji prijatelj radi sa crkvama, on je ful nabrijan modni kreator.

Sa džuboks kreću prvi taktovi pesme „Dva smo sveta različita“ Tobe Zdravkovića.

3. pisana celina

Blagi zapljus bistre vode o splav označio je početak treće pisane celine. Ispod splava u hobotničkoj bašti, nekoliko hobotnica poslednjih dana počelo je da uživa u milde sorte patnji iscrpljivanja do smrti koje nastaje nastaje nekoliko dana pre nego što na svet donesu novu generaciju hobotničica. Priroda sama reguliše blagotvornu patnju koja održava svekoliki živi svet.

Na metar iznad, jedan fihi-fihi bolno se izvijao hraneći se energijom orgazmičkog naboja. Jedan par sedeo je skroz napred, ona je masturbirala trzajući se histerično, dok je on zadubljeno čitao horoskop u Krompiru praveći bolne grimase. Jedno poveće mešovito društvo vređalo se prijateljski, dok je samo jedan mladić među njima još uvek drkao sa nekom posebnom posvećenošću i poštovanjem.

 - Floma! Ej, Floma! – mahao je Kinez Mihajlo prema lepuškastoj guzatoj devojci koja je upravo pokretne stepenice ka Octopussy gardenu- u.

 - Ehej! Floma! Floma Aster!

 - Eeej, ljubavi! – prilazi im Kinezova do glave obrijana kondukterka.

 - Jesi li mislio danas na mene dok sam se guzila tamo onim znojavim putnicima? – obrati se mazno Mihajlu dok je Ivana mazila po kosi gurnuvši mu glavu među sise.

 - Mislio sam, nego što! Svaki put kad ti pomisliš name! Telepatija je najljepša patija, ka Opatija!

 - I ja sam na tebe tako jako da su automati za karte sami škljocali u ritmu naše patnje! Najbolja je telekineza kad je za mog dragog Kineza! Hihihi! – kezila se sama sebi...

 - Bljak! Zgrožen sam! – ubaci se Ivan mumlajući kroz Flomine grudi.  - Da ne zna da je sve zbog milde sorte ljubomore, stvarno bi čovek pomislio da ste neki demonstranci.

Floma uzdahnu, a Kinez je ovlaž poljubi mesnatim usnama koje kao kakav balon od sapunice raspuknuše taj uzdah koji se zadžao na njenoj donjoj usni, tja...

 - Izvoli! – banu konobarica kojoj ova romantičnost zabrine, da nisu stvarno demonstranci u pitanju.

 - Ja ću feferoni đus – spremno će Floma.

 - Običan, lajt?

 - Koja je razlika?

 - Lajt je ljut samo dok ga piješ, a običan ti uključuje i vatreni užitak sutra na klozetskoj šolji.

 - Ma... daj taj običan!

 Kinez Mihajlo poče nešto da se vrpolji. Kao da ga strefi napad patnje zbog Flome koja je već svojim prisustvom budila u njemu one divne, milde sorte nagone ljubomore.

 - Oprostite, gdje je ovdje patilo?

 - Imate dole levo malo brodsko. Na sredini je kaktus, odličan za grljenje – ljubazno će namrgođena konobarica.

 - Ma, paše! – odjuri Mihajlo.

 - Ček’ da vidim šta mi piše u horoskopu u Krompiru – ozareno primeti Floma novine za susednim stolom i već se milde sorte smori ugledavši naslovnu stranu. – Eh, fenomenalni su – promrmlja.

- Hmm, hmmm... uh! Koja nebuloza... Neverovatno koliko precizan horoskop!

 - Znam čitao sam jutros!

 - Ti si beše rak?

 - Da.

 - Uh! U, jeee! Šta je to toliko revolucionarno kod tebe da ti ovako piše... – ozbiljno će Foma.

 - Pa... – Ivan će oklevajući stidljivo. – Planiram da prodam dušu bogu. Kinez kaže da ti znaš nekog iz tog crkvenog džet seta.

 - Da, znam. A i evo ti flajer na stolu sve vreme, da ti oči iskopa. – gurnu mu flajer pod nos i poče strasno da ga mazucka po grudima i vratu. Na srebrnom flajeru bilo je ispisano čitkim slovima: „Spring Fashion Temple, 23. mart, hram Sv. Anubijusa, Kolekcija WF. SVI ĆE DOĆI!“

 - Mogla bih da pozovem WF-a sutra, to je moj prijatelj, možemo da probamo da nešto sredimo za VIP propusnice, pa da te umuvamo u priču na koktelu. Samo što neću!...

 -... – gledao je paćenički.

 - Ma nema šanse da ti je otkupe... A i znaš koliko bi te odricanje čekalo! Eh, i ja bih prodala svoju, ali nije to lako! Sama se izdržavam od jedanaeste godine od kada mi je La’murija pokupila roditelje. Toliko su me voleli da su hteli da mi odseku ruku, kako bismo se zajedno patili tokom života – ja sakata, oni tužni zbog mene, a još ih i grize savest! Ludaci, totalno su promašili temu! Njihova patnja prešla je u bolesnu ljubav!... Mada, razna su tumačenja i milde sorte patnje i ljubavi i svega, eh... – zamišljeno uzdahnu dok je mastila Ivanovu kosu zagledana u misteriozne foke na suprotnoj obali.

 - Nego – prenu se iznenada - jeste li vi već? – upita Ivana, lagano uvlačeći prste u gaćice.

 - Da, ali mogao bih još jednom, kad bacim oči na ovog ljigavog fiki-fiki-ja. Bolji je nego kad smo došli.

 - A... ah, jooj... – već se mazila Floma desnom rukom, levom ostrašćeno mrseći Ivanovu kosu. Pritrča opet i onaj pederaš sa suprotnog stola, koga Ivan zbaci ko konjina vevericu neku.

 - Kak’ ste slatki – vraćao se crnac oduševljeno vadeći kaktusove bodlje iz belih dlanova – Al’ je lijepo škicati vas ovak! Tak’ mi neka zdrava ljubomora prostruji tijelom! Uh, obožavam vas!

 - Pazi... da ne postaneš... demon... stranac... od tolike ljubavi – prostenja Ivan.

 - Neću, nemoj imat’ brige! – reče i zalepi mu prijateljsku šamarčinu od koje svi prasnuše u onu vrstu smehova koji izuzetno iritiraju brodske pacove i krtice.

 - Izvinjavam se – prekinu ih opet ona kelnerica.

 - Isprićavaj se ti svom tati! Rohohoho! – dobaci crnac na šta svi prasnuše u smeh onom vrstom smehova koja užasno iritira alteregoističke trudnice i penzionisane la’murijaše.

 - Ik! – Floma svrši mecosopranom.

 - Ne, stvarno – uozbiljila je. Vi ste pustili džuboks, jel’ tako? Moram da prekinem, pošto je minut do pet, a mi po zakonu imamo obavezu da pustimo dnevnik Radija PDV10.2 kao i svi ugostiteljski objekti i javne ustanove.

 - A, naravno, naravno – uozbiljiše se svi.

 - Što se mene tiče ja sam završila smenu. Platite koleginici koja stiže posle vesti. Uživaću u patnji brinući se da li ćete joj uopšte platiti. Drkajte opet kod nas. Tobiđenja!

 - Snoviđenja – u glas će Floma i Ivan.

 - Snoviđenja, bok – otpozdravi Kinez.

4. pisana celina

Dobar dan, nepoštovani slušaoci, pratite dnevnik radija PDV10.2 za 17 časova. Evo i najvažnijih vesti koje su obeležile današnji dan:

 - tobićtobić idolmladih nudi nova radna mesta tokom njegovog boravka u „Porno Big brotheru“.

 - Počeli pregovori za amputaciju još jednog dela države. Vlada predlaže mehaničko odvajanje problematičnih delova zemlje, nakon čega bi usledio trijumfalni transport superjakim avionima Svetskog vladara u more južnog suseda. U rupi koja nastane, zakonom spojenih sudova uvesti more. Naša nacionalna manjina u regionu ostaje na egzotičnim ostrvima.

 - Skupština četvorošestinskom većinom izglasala predlog zakona spojenih sudova.

 - Javnost i političke partije još uvek u šoku posle jučerašnjih nereda demonstranaca. La’murija bila primorana da upotrebi pacove. U pitanju opasna eskalacija alteregoizma, slažu se stručnjaci.

 - Sutra u Hramu svetog Anubijusa modni događaj sezone.

 - U prestonici u 17 časova izmereno pravih prolećnih 29 stepeni.

 - Sledi blok reklama nakon čega nastavljamo sa pregledom najznačajnijih dnevnih događaja.

(dok traje blok reklama, otidite da popijete čašu vode i završite sve neodložne obaveze i potrebe, kako biste uživali u prvoj vesti – prim. aut.)

Slušate dnevnik radija pedevedesetdva. Najzanimljivija aktuelnost koja je do 17 časova pristigla u našu redakciju svakako je vest da će u novom serijalu reality show-a „Porno Big Brother“, koji će se uskoro emitovati na našoj televiziji, učestvovati i tobićtobić idolmladih: „Pih, već neko vreme razmišljam o ovoj ideji. Pravo da vam kažem, postalo mi je poprilično naporno da bežim od hordi napaljenih žena i njihovih još krvoločnijih ljubomornih muževa. Možda primećujete ove tufne na mojoj podlaktici, to mi je od alergije od prečeste upotrebe onog praška protiv žena... Sve u svemu, mogu da izjavim da to više nije ona milde sorte patnja. To nije patnja koja me zanima! Iza zidina i ispred kamera „Porno Big Brothera“ moja intima biće i dalje izložena maloumnoj paparaco svesti milionske publike, a pravo da vam kažem spoljašnji svet nikad me nije posebno ni zanimao - pratim samo hvalospeve sebi, ukucavam svoje ime u internet pretraživače nekoliko puta na dan. A eventualno ako pročitam po koji epizodu stripa Supersmederevac, kad sam baš dobre volje... Na tajnoj lokaciji vile osećaću se bezbedno i stambeno situirano, dobro ću da jebem, a verovatno će mi dati nešto i da jedem...“

tobićtobić idolmladih je na konferenciji za štampu rekao da će nastaviti sa dnevnim štancovanjem horoskopa u Krompiru, a predlaže i nova radna mesta za hiljade netalentovanih mladih ljudi: „Pa neka im kane koja kap love, a sve opet meni u čast! Danas su mladi uskraćeni za kvalitetnu milde sorte patnju, nudi im se prizeman paćenički treš, a vidite, sve su češći i pozivi alteregoistički orijentisanih demonstranaca na banalni linearni hedonizam... Zato sam rešio da zaposlim hiljade mladih čiji će posao biti da promovišu moj novi singl „Zabra zil“. Naime, ovoga puta darivaću vas ugodnom patnjom tako što pesmu za ovaj ultra-hit neću objaviti ni na kakvom nosaču zvuka, niti će njegovu promociju pratiti spot i koncertna aktivnost, a verovatno nećete imati priliku ni da čujete kako je izvodim. Svi mladi i oni koji se osećaju tako, koji žele da učestvuju u plasiranju ovog hita, mogu tokom naredne nedelje, preko internet sajta dnevnog lista Krompir da čuju pesmu i nauče je, te da krenu od vrata do vrata da je izvode građanima kako znaju i umeju, znači uglavnom raštimovano i falš, na šta su ovi dužni da kanu tri plave kapi po izvođenju. Pesmu je moguće slušati samo on-lajn, nemoguće ju je daunlodovati, a na dan mog odlaska u „Porno Big Brother“ biće izbrisana sa sajta. Zato trk po olovku i papir i zapišite link, a ako nemate  pri ruci istetovirajte negde na sebi. Čitaću polako, link je: (smandrlja na brzinu) www.krompir.co.yu/hitnedelje/zabra_zabra_zil.mp3. Ako niste zapisali ko vas jebe!

Tobić je za kraj još poručio: „Ajde sad marš! Možete da mi se napasete jajca malo... Aha, kurac možete! Al ’kad bih vam dao... Ovako vam preporučujem da u slast ispijate koju ’Zdrepčevu svrš’ čije sam zaštitno lice nedavno postao. Jedina prava ’Ždrepčeva svrš’, rakija spermovača dobijena semenim vrenjem najfinijeg semena najpotentnijih pastuva. Dali mi ceo litar za reklamu, pa da ih ne ispalim! Hehe, „Ždrepčeva svrš“, e koji sam ja car, koji sam ja kralj! „Porno big Brother“, rke koke, ovo ono, a?... Koji sam ja idol, rohohoho!... Koja sam budala, ahahahahah!!!... ah... ah... aaah...“

  - Dnevnik nastavljamo manje atraktivnim informacijama. Naime, Vlada je predložila da se problematični delovi teritorije države bukvalno prenesu u...

3. poglavlje

1. pisana celina

Doing, doing, dong! – sedmi, osmi i deveti čukanj sa zvonika hrama svetog Unava, označiše početak nove pisane celine. Digitalni sat na monumentalnoj građevini posvećenoj našem najtrofejnijem svecu božanskim svedočenjem tvrdio je da je tačno devet sati, da bi koji sekund kasnije digitalno-dogmatski objavio podatke o meteorološkim uslovima, sponzorima i kursnoj listi. Baš u trenutku kada je nekoliko prolaznika uzdignuta čela pročitalo da danas jedna zelena kap vredi 101 crvenu (odnosno 1012 plavih ili 10024 obezvređenih zlatnih kapi Srbijanka Valjevo) pažnju im je odvratila neka prijatna škripa koja zapara uši. Beše to neka razdrndana zvečna rikša koja naglo zakoči kraj obližnjeg jezerceta, preplašivši tako jato pataka koje se oglasiše blagim neugodnim gakom.

Iz rikše žurno izlete ćelava bucmasta lepojka, debeljuškasti crnac koji je krčao i pokunjeni tankovrati mladić.

 - Požurite, bre! – histerično zakrešta Floma – Samo što nije počelo. Već su nam sigurno ugrabili najgora sedišta...

 - Pa zar nemamo VIP propusnice?... – stidljivo će Ivan kroz nos.

 - Ti ćuti, sve ovo radimo zbog tebe... A vala ako ti prodaš dušu bogu, e ja ću, ja ću... – ne seti se ničeg pametnog, te u fejd-aut prekinu rečenicu.

Kinez Mihajlo je samo ćutao, dok mu je telo blago krčalo na ijekavici. Pre nego što stadoše u red na ulazu u hram, on popi još jednu tabletu protiv unutrašnje buke, koja je garantovala da će mu se organizam pristojno ponašati tokom božje službe.

 - Žao nam je, gospodo, ali zakasnili ste za ova neudobna stajaća mesta u pozadini. Revija samo što nije počela – ljubazno je prozborio nabildovani navijač Crkvene Zvezde postavljen na ulazu u hram – Požurite. Moraćete u svečanu ložu...

 - Znala sam – besnela je Floma vukući uprepodobljenog Kineza – kad je ovaj Ivan zaglavio u patilo kao neka tinejdžerska paćenica!

 - Pa, ni... – pokuša Ivan nešto da prozbori u svoju odbranu ali mu se u facu unesoše dve hostese u čipkastim mantijama koje nemilosrdno počeše da ga mazuckaju po kosi i štipkaju po podbratku i obrazima.

 - Probajte našu novu kolekciju tamjana u stiku „Deus Deo“ – već mu natrljaše nos jakim kozmetičkim tamjanom. – Samo večeras važi specijalna ponida. Kupite „Deus Deo“ i dobićete i bočicu ekološke ko(lo)njske vode „Tamjanov zelenko“.

Reflektori se pritajiše i pod titravom svetlošću stotina mirišljavih sveća, naša raštimovana trojka pohrli ka toliko nepoželjnoj svečanoj loži (koju su uglavnom koristili novinari i oni koji se na mufte promuvaše bez karata) probijajući se kroz gomilu glamurozno odevenih pripadnika verskog džet seta.

Neko pusti promaju u hram, te se i sveće ugasiše, a drveni muški glas zvonko prozbori hladnom dvoranom:

„Nepoštovana gospodo, dobrodošli u hram našeg najtrofejnijeg sveca! Dobrodošli u velelepni, najbrže podignuti hram na svetu. Hram posvećen svecu kojem su vernici ukazali takvu milde sorte čast, razumevanje i poštovanje, da se on već vekovima neverovatnom brzinom prevrće u grobu stvarajući tako natprirodno energetsko polje, polje koje nas i u ova smutna vremena, koliko je moguće, štiti od ogromnih patnji i stradanja, dok nas vekovima daruje onom divnom milde sorte patnjom odricanja, zajedništva i jarma koji nas vode bogu... Dakle, nepoštovana gospodo, ovde bih zaustavio dalju propoved i sa dopuštenjem i blagoslovom Patijaršije proglasio otvorenom 29. manifestaciju „Spring Fashion Temple“ čiji su generalni medijski pokrovitelji Radio Televizija PDV10.2 i dnevni list Krompir.“

Ozbiljna publika sinhronizovano nešto progunđa i napravi potez rukom! Uključuju se bolno jaki reflektori, tako da se tek sad primećuje koliko su ljudi u publici čudno odeveni, te da oni bogatiji po licu i golišavim delovima tela imaju izrezbarene skupocene estetske ožiljke. Iz zvučnika grunuše prvi taktovi dabovanih bas deonica velikog hita „Rasta8 (pored Unava)“, pesme čuvenog tobićatobića idolamladih, koja svojom hitičnošću već beše svima milde sorte dosadila, te je zapravo sada i postala pravi hit. Konferansije se pompezno prodra (ipak ne gubeći onu boju glasa popularisanu u prirodnjačkim emisijama školsko-obrazovnog programa):

„Dame i gospodo, autor kolekcije W.F., veliki francuski kreator Wollym Fekalie!!!“

Uz grozoglasno ritualno mrmljanje publike, iza velikog platna oslikanog morskim ježevima na hramovsku pistu išetaše devojke u raskošnim čipkastim mantijama. Gornji deo bio im je zakopčan do grla, dok je donji, minjisuknjasti deo mantije, isticao dugačke i tanke askteske noge.

 - Isuse, fakat genijalno! Kak’ samo kombinira viktorijansku ćednost sa seksipilom u stilu baroka. Da mi judeizam ne zabranjuje zapljeska’ bi’ iz sveg srca – prošaputa crnac diskretno.

 - Sam bog nam daruje ovakve lepote, dok se mi na ovaj način približavamo njemu. Obrati pažnju samo na ove glamurozne detalje poput raskošnih žaboa i karnera – mudro primeti Ivan.

Kada se modeli okrenuše aplauz izazvaše estetski ožiljci na njihovim listovima koji su podražavali stilizovana slova Wollymove kolekcije WF.

 - Mora da su privremene – primeti Floma sa ljubomornim milde sorte zadovoljstvom. – Vidiš, Ivane, uglavnom su sve ženski modeli, kako misliš da zaradiš preko boga? A o pohodu na Žensku Goru da i ne pričamo, pa sve i da promeniš pol, rahaha... ma, iskuliraj radije celu čupri, e...

- Pa ne moram da budem model... Ja samo da prodam dušu, ćapim lovu, otaljam ono što treba u tranzicionom periodu i bezdušno pričekam da mi izraste nova – Ivan će kao pravdajući se.

 - Aha – namignu Floma sa milde sorte ironijom. – Znaš ti samo koliko su ove devojke postile na vodi i hlebu, i to pod suncem najgrđih pustinja Eritreje, samo da bi sada mogle da prikažu ovu vitkost i bronzani ten... A već za koju sezonu biće neupotrebljive...

 - Njihova stvar, ja hoću bogu da ponudim dušu! Hoću da probam! – nervirao se. - Ja njemu dušu, on meni pare! Pošteno, tante za kukuriku... Samo ti vidi da nas uvedeš na taj after-party kod Wollyma i sve će biti OK.

Na modnu pistu išetaše četiri devojke obučene u drvene korsete povezane šrafovima sa leptir zavrtnjima. Sa druge strane ih okružile još pet u romantičnim belim bluzama asketušama, bluzama pravljenim od grube konoplje, tog božanstvenog materijala koji dade poseban šmek njihovim jednostavnim dronjavim haljinama s detaljima ružičastih fleka.

 - Ajme, kakve zanimljive kežual kombinacije – ozareno uskliknu Kinez, dok je Ivan gubio koncentraciju mlateći rukama da bi kao dosadne muve terao sa sebe neki par penzionera, koji su u svečanu ložu ušli na mufte, i sad ga još gnjavili mazeći ga po vratu i meseći mu grudi.

Unave, unabaravarave, kraj te-be mi serce moe o-stade – grmelo je iz zvučnika. Napokon su na scenu išetale i devojke koje u jednom potezu skinuše gaćice kako bi predstavile kolekciju takozvane donje mantije. Zapravo, na sebi su imale samo opskurnu prozirnu čipkastu bluzicu srebrnkastih nijansi. Sa svoda po pisti počeše da padaju zrna okrunjenog kukuruza preko kojeg zakoračiše manekenke čije lice je govorilo o intezivnoj i prijatnoj milde sorte patnji kojoj su bili izloženi njihovi tabani. Publika uzvrati uzvišenim ovacijama! Kroz prozirnu mantijicu na njihovim grudima jasno se ukazao duboki stilizovani slovni ožiljak – na jednoj je sisi bilo urezano W, a na drugoj slovo F. Donja, intimna frizura majstorskom rukom brice beše stilizovana u oblicima verskih simbola svih zvaničnih religija u jedinstvenom svetskom verskom sistemu.

 - Volim prirodne materijale, al’ mi se ovo dojma odveć banalno, ne! – bio je kritičan Mihajlo.

Napokon izađe i deseta, najmršavija devojka, ogrnuta u srebrni juteni  plašt zlatnog poruba. Kada je došla do same ivice modne piste elegantno odveza debelu vrpcu kojom plašt beše privezan. Kada ga je zbacila sa sebe ostala je potpuno bez odeće. Ali publika ne ugleda njeno nago telo. Publici se ne ukaza ama baš ništa! Bio je to naš poznati model o kojoj su svakodnevno pisale sve novine. Ova posvećenica mesecima je predano postila u najužarenijoj pustinji Džibutija uz apsolutnu meditaciju oslobađanja od telesnog, tako da telo više i nije imala.

Mačoru Mjausu!

1. poglavlje

1. pisana celina

BAM!!! – počasni plotun označio je početak ove pisane celine. Ogromna plavo-plava papiga preplašeno prolete kraj samog početka. Onaj vetar beše mek, topao i blag. Jedan nakošeni oblak stvarao je jedno dnevno svetlo koje beše uglavnom plavkasto, na momente naradžasto. Zarozani debeljko hodao je lizajući oba pola baterije od devet volti kao da gricka kakav električni suncokret. Ćelava čekačica tramvaja diskretno je gasila cigaretu na podlaktici. Starac sa gušećom mašnom vukao je razdrndanu rikšu u kojoj se krajnje neudobno zguralo pet gojaznih devojčica. Oniža starica prišla je svečano.

 - Pardoniram, momče, pitala bih nešto!

 - Naravno, bakuta. Samo brzo... – prostenja Ivan brejkdenserski se klateći sa noge na nogu, očito od neke vrste urgentnosti...

 - Nova sam u kraju – žovijalno poskiči starica i namignu pod naherenom naočarom. - Gde se u kraju može nabasati na kvalitetnu mehaničarsku radnju za LuPaK ZaUd, znaš ove lunaparkovske kruške za udaranje što...

 - Znam, znam šta su LuPaK ZaUd-ovi... ali stvarno ne znam gde biste to... uh... – dobaci Ivan unezvereno se udaljavajući.

 - Pokvarila se ona moja, mnogo sam je izakala, a ove ulične na žeton mnogo su mi visoke da dohvatim...

 - Oprostite, stvarno žurim. Imate tamo onog majstora kod Zvezdarskog vodopada, ali u ovom kraju, ne bih znao. Tobiđenja, prijatno.

 - Snoviđenja, dečko – dobaci baba propevši se na prste kako bi mahnula mladiću koji je nestajao u mekanim isparenjima vešernice koje je kuvala čaršave za obdanište. Ivan zaustavi dah kako bi vešto izbegao prijatna topla isparenja i akutno opijajući miris oplemenjivača.

Dobro je, bar me nije mazila poput većine prolaznika – pomisli i sa žućkastim izrazom lica grejfuterski izlomljenih usana ubrza, pažnje usmerene ka traženju društveno-prihvatljivog mesta za pristojno odlaganje nadiruće patnje.

Hitao je dole ka Neimaru. Nalazio se baš u jednoj od onih čežnjivo prijatnih uličica sa fluoroscentnim bašticama koje uokviruju zanimljiv niz kućica u kojima je uvek petak, osim u vreme opšte važećih petkova kad se ostalih šest dana svake sedmice smenjuju u nizu. Mala vremenska anomalija, ništa posebno! Nikako od presudnog značaja za funkcionisanje sveta i u njemu naše skromne zajednice. A šta jeste važno? Pa, ako ste već tako zdravo znatiželjni, izvolite sići u donji pasus, možda vam razbistri neke od onih maglovitih delova uma u kojima su smešteni centri za poimanje ljudskih postupaka!

Najveća duhovna potreba i motivacija za opštim održavanjem vlastitog života (koji se svakog časa može prekinuti postupkom popularno nazvanim samoubistvo), hteli mi to da priznamo ili ne, usmerena je na omogućavanje situacija u kojima bivamo izloženi blagotvornom osećanju patnje. Da, patnje! Ali ne bilo kakve patnje! Naravno, ne dolazi u obzir ona prejaka i nepodnošljiva patnja, često izazvana nepopravljivim i realnim gubitkom! Nikako ni patnja nastala u okolnostima u kojima nam je narušeno zdravlje ili životna sigurnost, čije bi nam pomanjkanje ugrozilo nastavak života, pa samim tim i mogućnost budućih uživanja u blagodima patnji. Svakako da bismo već ovde mogli da uđemo u polemička razmimoilaženja, jer, složićete se, stvar je ipak komplikovanije prirode, pregršt je različitih sklonosti, ukusa, taktika i individualnih pogleda na patnju. U svakom slučaju nema ni govora ni o onom prostačkom, prizemnom duševnom bolu, niti o Tantalovim ili Sizifovim mukama bez kraja. Čitavo biće svake zdrave jedinke ište samo onu prefinjenu, gotovo idealno doziranu, tako elegantnu, milde sorte patnju!

Istina da vreme, mesto i intenzitet napada patnje ponekad i ne zavisi sasvim od nas, već i od mnogih, često neshvatljivih činilaca, a svakako i od faktora slučajnosti. Nekada taj blaženi čas iščikujemo, potenciramo i uvređeno iščekujemo, dok nas on permanentno ispaljuje, da bi opet taj naš trud stizao sa isplatom kada smo ga gotovo zaboravili i najmanje mu se nadali... Tu je i ona stara, gotovo prevaziđena kategorizacija na fizičku, duhovnu i kombinovanu patnju. Primetićete i razliku po intenzitetu i učestalosti, od one male akutne paćeničke užinice (da se čovek tek malo zasladi), pa sve do dalekosežnih, dobro isplaniranih paćenićkih karijera u koje se ulagalo godinama.

Bez obzira na blagotvorna dejstva patnje, ona je u trenutnom društvenom miljeu često tabu tema, a doživeti obilniji napad patnje pred drugima krajnje je nepristojno. Srećom pa moderna arhitektura već nekoliko decenija u svakom stanu podrazumeva izradu prostorija za patnju, popularnih patila! Siromašniji slojevi još uvek se moraju služiti poljskim patilima (zapravo za tu svrhu adaptiranim klozetima smeštenim iza tih oronulih stambenih jedinica), a primetićete da je sve više i javnih patila.

Da ne bi neprimereno pustio svojoj patnji na volju pred svim tim prolaznicima u sred bela dana, Ivan dade gas koraku, pravac ka najbližem javnom patilu. Eh, da je bar kakva fiziološka potreba u pitanju, moglo bi i iza neke zgrade ili žbuna, ali ovo, bilo bi okarakterisano kao vrhunski prostakluk, blam, bruka i sramota...

U centralnom gradskom parku na Neimaru, kod okretnice autobusa koji saobraćaju na čuvenoj liniji 24 (zvanično najprijatnija trasa – najudobnija vozila gradskog saobraćaja voze po najintimnijim uličicama centra, zbog čega je putnici željni neugodnije vožne sa zadovoljstvom izbegavaju) nalazilo se najbliže javno patilo. Ali tu je sada bila neopisiva gužva koju je stvarala oveća grupa demonstranaca. Pristizali su sa svih strana, očigledno se spremajući za još jednu mizernu akciju.

 - Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi, za-voli... – ostrašćeno su skandirali agresivnim hrapavim glasovima koji su se mešali sa kreštanjem nekoliko stotina preplašenih papagaja čija su gnezda nosila adresu ovog parka.

Bah, odvratni demonstranci, prokleta linearno-hedonistička bagra, sve bi da nas privuku na demonsku stranu njihove logički nedovršive utopije, tih banalnih uživanja i te nerealne jednostrane društvene harmonije. Ljubav, blagostanje, uživancija očišćena od svake patnje, ah, kako naivno, pomisli Ivan trijumfalno se probijajući do obližnjeg objekta na kome je svetlećom reklamom ispisano „Plati pa pati!“. Napokon to patilo!

 - U­sluga pationice je dvadeset devet kapi plavih para! – zahukta bradata tetka dlakavih ušiju i kucnu po tabli na kojoj je pisalo „Plati pa pati!“. Ivan ju je prekinuo baš dok je za stolom, za kojim je naplaćivala usluge patila, sama sebi odmereno prebijala nožni palac minijaturnim čekićem za OTO, neskriveno uživajući u dobro doziranoj patnji izazvanoj mehaničkim izvorom. Na stolu se nalazio portabl TV sa  koga je neka prelepa dama sa odvratnom živom ranom na čelu melanholično trabunjala o nekakvoj reviji u nekom hramu. Dlakouha (koja se bavila zanimanjem koje su od milja zvali Baba Pata) podiže pogled, iznenada se razneži i poče da ga mazi ispod brade kao da je u pitanju neko umiljato pseto. Ovaj ustuknu, kanu trideset kapi, klimnu joj da zadrži kusur, te šmugnu u prvu kabinu levo i ne uzevši iz automata papir za brisanje suza i bala.

Pationica patila beše solidno opremljeno. Pod i zidovi na metar i po od poda bili su popločani kvalitetnim pločicama sa trbuha atletski građenog crnca, dok je gornji deo zida dizajniran unakrsnim pločicama belca i indijanke. (Koliko li je trbušnjaka bilo potrebno da se ugradi u jedno ovako luksuzno patilo? Sve pločice ravnomerno su pulsirale pri svakom uzdisaju i izdisaju njihovih vlasnika, koji su se verovatno nalazili na raznim krajevima sveta, dobro dozirano u sreći propaćivali svoje jadne živote izdržavajući porodicu litrima novca koji su zarađivali njihovi trbušnjaci zaposleni u belosvetskim patilima)

Jedina stvar koja se nalazila u kabini osrednje veličine bilo je stablo ogromnog baobaba čija se krošnja nalazila negde iznad plafona pationice. Ivan ga najpre nežno pomazi u širokom luku, udahnu duboko, pa iz sve snage poče da ga grli i privatava. Zidne-pločice-trbušnjaci počeše da se grče i skupljaju. Ivan nastavi sve jače da stiska i mazi drvo. Ah! OooOh! Kakav nadirući bol! Kako prija! Aaaaaah! Gotovo orgazmičko stenjanje nadjača buku fanatičnog skandiranja demonstranaca iz parka. Prefinjena milde sorte patnja mogla je nesmetano sebi da da oduška u najfinijem obliku...

2. pisana celina

Fiju fić, fiiiiju – Ivanov zadovoljni zvižduk označi početak ove pisane celine. Izlazeći iz pationice javnog patila zateče Baba Patu kako sama sebi izvrće ruku do same granice uganuća. Samo do granice, ni milimetar dalje! Sa televizorčeta je i dalje dopirao jedan od najgledanijih talk-show-ova, još jedan od ustaljenih izvora fine milde sorte patnje.

 - Pobogu, Baba Pato, pa ima valjda i finijih načina da se propatucka radno vreme?

 - Znam, znam... Eh, i ja sam kao mlada... E, kako se samo tad gospodski patilo. Nije se ni pričalo toliko o tome. Samo ćuti i pati... Ali šta ću sad, evo ovde po ceo dan... – reče i pogladi ga po ušima kao nekog zeku. Ovaj ne izdrža i na trenutak zaprede kao kakav rasni mačor, a onda izmaknu glavu. Zašto baš mene priroda načini ovakvog, pa me svi maze kao da sam neki psić, mače ili beba, šta već... uh... Nema u tome ni trunke patnje, a vala ni naslade, pomisli smoreno.

 - Ijaooo, evo ga! Juhu! – uštinu se Baba Pata jednom u slast i svu pažnju uperi ka televizijskom prijemčiću.

 - E, ovo moram da čujem – pogleda Ivan ka TV-u i hitro pritvori ulazna vrata patila, jer se napolju skupljalo sve više demonstranaca koji su sve glasnije skadirali poznatu mantru „Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji!“. Pata za svaki slučaj još malo pojača.

U studio televizije PDV 10.2 ušetao je čudan mladić u svetloplavom biciklističkom džemperu koji je isticao njegov pažljivo negovani stomačić. Jedan brk navoštio je nalik na Salvador Dalija, dok je onaj drugi malo neposlušniji podsećao na Herkula Poaroa. Na glavi je imao četiri vrste frizure. Sa jedne strane gej-naci obrijan, iza drugog uveta nekoliko dredova (i to onih pravih, čukun-dredova, koju su tako zategnuti da pružaju non-stop blagu milde sorte patnju izazvanu konstantnim čupanjem kose), napred nekoliko brit-pop šiški, a pozadi... ne znam, iz ovog ugla nije dopiralo do hladnog oka kamere...

Poštovani gledaoci, kao što smo i najavili, iznenađenje emisije. Nakon svih tih dana nepojavljivanja, kada smo se pristojno napatili zbog njegove... zbog njegovog posta u javnosti, kako bih to rekla... uglavnom, sa nama je lično On – tobićtobić idolmladih! (frenetični aplauz publike) Čovek koji je od patnje napravilo vrhunsku umetnost i čovek... ne, robot, kako tvrdi žuta štampa, koji je od umetnosti napravio vrhunsku patnju. Gospodine tobićtobić, kako se osećate u našem studiju?

(publika i dve gošće slušaju bez daha) Odvratno! Al’ onako baš... baš meraklijski. Ova vaša kič scenografija, vrelina reflektora, blazirana publika, blaga trema, moje mišljenje o vama i vašem radu... Idealno! Idealna, blaga patnja...

Hvala na komplimentima. Recite našim gledaocima šta se dešava u vašem životu i radu?

Pih, pa šta bih vam rekao, glupa moja damo i još gluplja publiko... o gledaocima da i ne pričam. (spontani aplauz) I dalje negujem onu istu, teško ostvarljivu ravnotežu idealne patnje. Evo, vidite samo ovaj krajnje nepristojan odnos prema publici i konzumentima mog stvaralaštva, koji primenjujem samo da bi me izjedala ona divna fluoroscentna griža savesti koju osećam zbog ovakvog ophođenja prema vama. Idealno odmeren odnos zar ne?! Sa druge strane, publici prija i moja blago otužna životna priča koju možete da pratite ovih dana po tabloidima. Ma ima me svuda, samo ja, ja i ja. Sam sam sebi toliko dosadio da sa vrhunskom zanimanjem i nestrpljenjem dočekujem nova preterivanja. Dokle to tako!? (njegov unjkavi glas i smederevski naglasak pružali su prefinjenu patnju ljudima iz prestonice)

Evo, dajmo reč gospođi. Izvolite...

(mikrofon dobacuju ženi iz publike) Ah, kome pričate, moja ćerka je poster vašeg uveličanog oka stavila na jedan zid sobe, drugo oko zalepila je na suprotni, na ostala dva su usta i orman, a na plafon je uredno poređala nos, usta i čelo. Kaže ona meni da se oseća da je jeza nekako hvata, a opet veli i da joj skroz tako prija kad joj je. Prava ona dibidus odmerena patnja. Isto je i sa vašim divnim odvratnim horoskopom iz Krompira koji i ja i muž čitamo, a čitala sam negde da vi i muziku komponujete... Samo da vam poručim da ste vi apsolutni idol mladih, a nama starijima šta udelite. Hvala vam i uopšte se ne obazirite na one demonstrance, oni bi da nas upropaste!

Da vratimo reč našem gostu. On je tu zbog nas. Mi smo tu zbog njega. Tobićtobiću, da li ćemo i u sledećoj sezoni čitati vaš horoskop u Krompiru, godinama ubedljivo najčitanijem dnevnom listu i novini čiji tekstovi pružaju idealnu patnju čitaocima, a naročito onima o kojima se piše?

Na njihovo i moje zadovoljstvo i patnju Krompir i ja potpisali smo ugovor i za narednu sezonu. Tako da ćete i dalje svaki dan moći da pratite moja horoskopska predviđanja koja će vam se na onaj neobjašnjiv način ostvarivati. I dalje ćete čitati one nebuloze koje uglavnom nećete moći da protumačite vašim pilećim mozgom, ali ćete se nakon nekoliko bezuspešnih ponavljala osećati mnogo vedrije, a često i do onog blaženog bola riknjavati od smeha. A tu je i najlepši deo, koji je naravno vezan za novac. Ja ću i dalje za to dobijati osam crvenih kapi novca, što je nešto manje od mesečne kirije kojom plaćam vladaru one moje šupetine...

(prekinu ga ona prelepa žgoljava dama sa svežom ranom od nedavno urađenim estetskim ožiljkom na licu) Koji ste vi šampion! Pa dobro, kako preživeti i uopšte nastaviti sa životom punim tako divno izbalansirane patnje?

Malo teški fizički poslovi po magacinima, nešto isprosim od prijatelja, a tu je i skromna pomoć roditelja. Taman da se održava oganj patnje. Da napomenem da sam i dalje najčitaniji i najplodonosniji pisac na svetu. Dvanaest kratkih priča štampanih u svakodnevnom tiražu od nekoliko stotina hiljada primeraka, eh... Pa još u sasvim originalnom i u književnosti gotovo nerabljenoj kombinaciji drugom lica jednine i budućeg vremena. Najprodavanije remek-delo,najgore plaćeno! Koji sam ja car! I-haj, karamba, bang bang!!! (oponaša pucanje iz dva pištolja, dok publika ustaje na noge i gromoglasno aplaudira)

Poštovana publiko u studiju, a sad još jedno prijatno iznenađenje. Ispod neudobnih hoklica na kojima sedite nalaze se brojevi. Troje najsretnijih dobiće šamar koji će im lupiti lično tobićtobić (nestrpljivo meškoljenje u publici)...

 - Dobar dan. Jel’ slobodna u vašem patilu jedna ženska pationica – strpljivo upita devojka koja se upravo ušunjala. Likom je podsećala na žensku verziju mešavine Johny Rotten-a i Sid Vicious-a (valjda su je zato i zvala Trula Višnja, kako se ispostavilo kasnije). Očigledno joj se nije mnogo žurilo, patnja ne beše urgentna.

 - Dvadeset devet plavih kapi, prva desno. Treba papir za suze i bale? – rutinski izdeklamova baba Pata.

 - Jaoj, kako je sladak! – ne izdrži rotenvišousolika paćenica – i poče da češe Ivana po vratu i temenu. – Joj, gu gu, uh, šta bi ti radila...

Ovaj se gegavo izmaknu ka vratima nespretno nameštajući šiške.

 - Ma, daj... pusti... Žurim... Tobiđenja!

 - Snoviđenja – zamišljeno odgovori baba.

 - Snoviđenja – nakeženo izusti Trula i na prevaru ga pomazi još jedanput po njušci, pre nego što ulete u žensku pationicu. Kroz odškrinuta vrata videlo se samo da ovde pločice nisu bile od trbušnjaka kao kod u muškoj, već od bele i crne čokolade.

3. pisana celina

 - LjUBI! ZAVOLI! DA MRŽNJA NE POSTOJI!!! – sve neobuzdaniji urlik sa najpopularjnijeg gradskog okupljališta, centralnog neimarskog parka, označio je početak nove pisane celine. Tu se već sjatilo nekoliko hiljada demonstranaca koji su zbog svoje brojnosti blokirali čitav kraj (to im nije bio cilj, naprotiv, bilo im je jako neugodno zbog toga!)... Nekoliko momaka najljubaznije je usmeravalo vozače kako da zaobiđu ovaj deo grada, kad već nisu uspeli da ih ubede da se pridruže njihovoj „sekti“. Ovi po svaku cenu pristojni momci prali su nezadovoljnim vozačima šoferšajbne, prskali prijatne miomirise u njihova vozila, podmazivali zupčanike zarđalih rikši, ubacivali skupocene poklone u vozila, te na bezbroj načina pokušavali da im ugode, na šta su ovi besno izletali iz gužve, frustrirani činjenicom da će ovog popodneva sa zakašnjenjem stići na uobičajenu idiličnu porodičnu patnju.

Loše glumeći jeftinu nonšalantnost Ivan prođe kroz gomilu i sa vidnim flešbekovima nedavne patnje razdragano priđe jednoj od mnogih uličnih lunaparkovskih krušaka za udaranje, popularno nazvanih „LuPak ZaUd“. Ubaci žeton, pritisnu dugme, kruška se spusti, zamah, Tras!, trećina kruga, jadno, kakav divan blam!... Krene zadovoljno da se udaljava, ali tu poče da se zbiva nešto čudnovato. Kao na nečiji znak, prestade dugo skandirana „ljubi zavoli...“ mantre... trenutak tišine... i potom urlik: Toooo!.... Ztoooo!... Toooo!...

Razularena masa počela je da ugađa, zadovoljava, popravlja, daruje i leči sve pred sobom!!!

Najpre dve dugonoge devojke u prugastim čarapama oboriše jednog škembavog odžačara.

Nisi mi skoro nešto džarao, a macane crni? Patiš za nečim mladim, žilavim... Mi ti nudimo vrhunsku ekstazu – skretala mu je pažnju plavuša lolitasto dizajniranog tela dok se preplašeno povlačio spremajući bekstvo... ona druga sa crnim kikicama funjarski čuče iza njega... plava ga gurnu... saplete se o onu ispod, stara klinačka fora... izvrnu se sa nogama uvis... ko neka uginula ptica u snegu!... pritrčaše još neki demonstranci da pripomognu... odvukoše zabezeknutog dimničara na travnjak... jedna od devojaka poče da rastavlja portabl paravan... druga ga spretno veza lisicama... mazile su ga i stavljale mu egzotična ulja pod nos... on ne reče ništa, tek promrnjđa nešto... najradije bi pobegao od banalnog užitka koji je bio neizbežan... ulja ga opiše slatkastom izmaglicom... bljak!.. video je samo razlivene boje na nebu - desetak papagaja koji su iznad krošnji baobaba kreštavo čekali da se ova pometnja stiša... plavuša ispusti minić sa kukova... crnka jednom rukom isuka sisu... drugom otkopča odžačaru prvo dugme... dugme za sreću...

Tooooo! Ztooooo!Tooooo!!! – odjekivalo je.

Tu kraj njih neki mirišljavi metroseksualčić doslovno je cepao štrokave dronjke sa zapišanog odrpanca koji je život razdragano patio u parku, sada paklu za sve normalne ljude koji su se tu zatekli... jedan bradonja sa debelih obrva majstorskom rukom je poprvaljao razjebanu rampu za skejt sa koje su do juče klinci iz kraja predano gulili laktove i kolena, baš onako virtuozno padajući da milde sorte zaboli, a da se ostane ceo dan na točkićima... neka tetka grabila je sveske iz ranaca nekoliko učenika... beli mantil slalom potezima vozio je zubarsku stolicu kroz uskomešanu masu... dobrodržeći starac popravljao je nečiju staru parkiranu rikšu sve u šest...

Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!!!... – urlali su.

 - Mamu im jebem, za neverovati, za neverovati... šta je ovim demonstrancima... Prokleti alteregoizam, uništiće nas! Pa ovo se nikada još nije desilo... pa šta je ovo, ljudi ljudski? – komentarisao je jedan prolaznik sa bezbedne daljine, da bi se naglo okrenuo ka Ivanu i raspilavljeno ga počešao po bradi.

 – Priča se da je La’murija od jednog od ovih zaplenila paket od kilogram i po ljubavi u prahu, i to najfinije čistoće, eeej! – nastavio je zgroženo.

 - Ah – samo je uzdahnuo Ivan, koji kao da htede da nastavi razgovor, ali zastade onako smušen kakav je uvek i bio.

Iza onog prolaznika prišunjao se jedan od demonstranaca u prepoznatljivoj lopovskoj uniformi. Vešto mu je odžepario novčanik, bez znanja mu tutnuvši desetak kapi i to crvenog novca. Sada se spremao da mu ga znalački vrati...

Pazite gospodine! – dobaci Ivan. Ovaj se brecnu i prosu na pod nasilno poklonjenu sumu. Ali ženi gospođi do njega (koja je na povezu oko vrata nosila ogroman beli zidarski blok, najpopularniji lokalni izvor patnje na Neimaru) nije bilo spasa. Njoj je drugi džeparoš vešto izvukao mobilni telefon i već ukucao dopunu od 500 plavih kapi novca. To je bila i najčešća pakost koju su demonstranci priređivali terorisanom građanstvu.

 - Toooooo! Ztoooooo! Tooooo!... – sablasno je hučala gomila.

Bespomoćni odžačar stenjao je iza paravana gde se čuo i uzavreli ženski kikot... zgroženi beskućnik već je bio u pantalonama modernog širokog kroja i prugastoj crveno-crvenoj dukserici... do pre nekoliko minuta opasna skejt rampa sada oplemenjena gumenim ivicama bila je bezbedna i za početnike... dva uporna školarca uzalud su otimala olovku razularenoj gospođi koja je rešavala mučne zadatke koje su imali za domaći... dve devojčice jecale su uskraćene za mučenje današnjim zadacima... još jedan šraf i osovina rikše beše kao nova... uzalud je ona gospođa sa građevinskim blokom pokušavala da potroši celu dopunu na mobilnom, dripac je ukucao tarifu za neograničeno korišćenje čitavih mesec dana unapred... Razorodna razularena popravljanja, usluge i besmislena draženja čula dešavala su se munjevitom brzinom i gromovitim intenzitetom. Teško je sve to bilo pohvatati i razumeti.

 - Krrrtoooo! Kzzztoooooooo! Krrttoooo!!! – oponašali su uzbuđeni papagaji nervozno kružeći iznad krošnji baobaba.

 - Pazi, momak! – doviknu onaj prolaznik Ivanu. Nepažljivi trenutak dekoncentracije i već beše kasno. Dva bela mantila već ga vezaše za zubarsku stolicu.

Ha, kakvi amateri, pomisli, popraviće mi zube, pa to boli. I to baš onako kako treba. Jeste da tako gubim mogućnost budućeg bola, ali pokvariće se oni opet, daće bog! U krajnjem slučaju, mogu i sam da ih pokvarim!

 - Mi te volimo – robotizovano reče jedan beli mantil i iznad glave mu zacakli vesela igla na vrhu šprica punog sasvim suvišne anestezije.

 - Ne! Odvratni linearni skotovi! Šta vam je danas?! Nemate pravo! – urlao je Ivan nemoćno. Asistent glavnog belog mantila veza mu vilicu naročito udobnim protetičkim lancem. Čak prsnu i malo spreja protiv bola sa ukusom višnje, kako ne bi osetio ni bol od uboda anestetične igle.

Talas ugađanja počeo je da se širi i na okolne ulice. Najviše su stradali znatiželjni posmatrači. Demonstranaca je po svim procenama na teritoriji grada bilo zanemarljivo malo. Većina je živela u jednoj vrsti dobrovoljnog geta. Ovo je bila jedna od retkih ovako masovnih i agresivnih akcija u centru za koje se zna.

Iz svog položaja Ivan je još samo mogao da zapazi kako tri visoke žene prilaze znojem orošenom narkomanu u milde sorte dozirnoj krizi i ubrizgavaju mu najfiniji narkotik od koga njegovim organizmom zavlada opšte spokojstvo koje je uništilo one intenzivno prijatne apstinencione patnje.

Tooooo! Ztooooo! Tooooo!!! – sablasno je pucalo sa svih strana.

Dejstvo anestezije utrnu Ivanovu čeljust i bušilica bezbolno poče da rije po kljovama... demonstrankinja sa plavi eyes prišivala je dugme na pantalonama nekog šljakera vezanog za drvo... kraj popravljene rikše tucet desetogodišnjih demonstranaca oteli su od preplašenog starijeg gospodina sa gušećom mašnom neki prastari tip mobilnog telefona, izvadili mu karticu i stavili u jedan od najmodernijih modela... iz jednog kombija izveli su nekoliko vezanih ljudi... visokog mladića sa ogromnim nosem gomila je šutirala i mlatila motkama...

Toooooo! Ztooooo! Toooooo!...

 - Smilujte se, vidite kako je sladak – zaurlala je na Ivanove zubare ona žena gospođa sa ogromnim neimarskim blokom obešenim oko vrata i počela da se igra meseći Ivanu uši kao nekom umiljatom štencu dobermana.

 - Odstupite, ženo gospođo! Ne smetajte nam! Volimo vas! – dobaci pomoćnik belog mantila frankeštajnski robotizovano.

Demonstrankinja sa plavi eyes nije se zadržala na prišivanju dugmeta na pantalonama već je vezanom šljakeru sad i lizala spremajući se da mu popuši... stariji gospodin sa gušećom mašnom gledao je čas u popravljenu rikšu, čas u sajber mobilni bespomoćno se hvatajući za glavu... zarobljenike dovezene kombijem gomila poče da linčuje sladostrašćem neželjenih prijatnosti... visoki mladić sa ogromnim nosem, koga su gazili i mlatili motkama, bio je Gnu, lokalni mazohista, koji je bolesno uživao u bolu, ali ne onom lepo milde sorte doziranom, već sumanuto intenzivnom...

Toooooo! Ztoooooo! Toooooo! – ajajaja!

Samo je ona oniža starica koja je tražila mehaničara za LuPaK ZaUd veštim udarcima krčila put kroz znojavu gomilu koja je u nedostatku slučajnih prolaznika počela da ugađa i istomišljenicima.

Sa jedne strane zanemi „tooo! ztoo! poklič“ i ponovo poče „ljubi zavoli da mržnja ne postoji!“ Odatle su pristizali brojni džipovi, kamioni sa punim prikolicama i rikše. Sva vozila bila su obojena metalizer zelenom bojom, na vidnim mestima sjajili su simboli slomljenog srca ispod kojih su bila iscrtana dva zarđala skalpela i natpis LA’MURIJA.

- Stižu! Evo ih! Spaseni smo! – povika neko od slučajnih prolaznika.

 - La’murija! La’murija! Spasavaj se! La’murija! – pronelo se među demonstrancima.

 - Gla’murija! Gla’murija! – glamurozno je kreštalo jato parkovskih papagaja.

 - Tobićete batine! Tobićete batine! Tobićete batine! – pobedonosno su skandirali ohrabreni prolaznici.

 - Ljubi! Zavoli! Da mržnja ne postoji!!! – žilavo je uzvraćala grupica najvatrenijih demonstranaca.

 - Tobićete!... ljubi zavoli!... batine!... da mržnja ne!... tobićete!... postoji! Tobićete... – a onda iznenadni muk i totalni haos.

Svi se dadoše u paničan beg onog časa kada je bilo jasno da će zbog specifičnosti situacije La’murija upotrebiti biološki oružje, oružje koje ne pravi razliku između demonstranaca i običnih ljudi.

Iz tri ulice, vozeći unazad, pristizali su la’murijaški kamioni, jedan la’murkan dade znak i kiperi počeše da dižu svoje prikolice do vrha natovarene izgladnelim pacovima. Razulareni glodari ostremiše se na sve što je mrdalo...

2. poglavlje

1. pisana celina

 - (ovde nacrt nekoliko nota za Radecki marš) - kaskajući taktovi Radeckog marša označiše početak nove pisane celine. Kompoziciju je do iznemoglosti izvodio nacionalni La’murkanski orkestar postavljen na improvizovanu binu koja se nalazila na stenovitoj obali Dunava, kod samog kraja Zemunskog keja. Sa obale je nekoliko bosonogih pecaroša vadilo morske krastavce, jedinu biljnu ili životinjsku vrstu donesenu sa mora, koja je uspevala i kod nas. Podunavlje beše čuveno po izvanrednim kiselim morskim krastavčićima.

Oniži bradonja, inače ponosni kustos vlastitog metafizičkog muzeja, skupljao je kamenje sa obale, da bi uz manje intervencije od njega pravio fotoaparate. On zgroženo pogleda u jato dunavskih konjica koje se mimoilazilo sa jednom nervoznom srebrnkastom ražom. Kako me samo nervira ova čista, prozirno zelenkasta dunavska voda, pomisli zlovoljno. Nekada je reka donosila one predivne komade otpada, a vidi sad ovu sterilnu ljigu... Misli mu prekinu govance koje na njega izruči jedan pelikan.

Nakon što su svratili u restoran Radecki na kraju biciklističke staze, dvojica uzjahaše svoje dvotočkaše i u ritmu marša zapedalisaše niz dunavsku obalu kraj koje se, sve do ušća u Savu, pružao drvored procvalih mandarina i kajsija, ispod kojih su rasli žbunići ribizle.

Napred je pičio tridesetogodišnji buckasti crnac na luskuznom bajsu sa amortizerima, a sledio ga je pogrbljeni desetak godina mlađi bledunjavko na preniskom sedištu kršine čije su se pedale non-stop okretale (bio je pokvaren zadnji zupčanik, pa ukoliko bi biciklista prestao da okreće, lanac bi nastavio za zadnjim točkom fatalno se gužvajući na prednjem prenosniku).

Ovaj što je uživao na stalnookrećućoj kršini bio je Ivan. Crnac ispred  beše njegov pajtaš Kinez Mihajlo. Ivana je krasio zavoj na obe potkolenice, koji je štitio bolnu ranu izazvanu pacovskim ujedima. Iz pravca Kinez Mihajla čula se škripa koja je nadjačavala čak i disharmoniju Ivanove olupine na dva točka. Ali buka ne beše izazvana škripom preopterećenog luksuznog velosipeda koji je jahao debeljuškasti tamnokožac, već samim Kinezovim organizmom koji je funkcionisao jako bučno. Bila je to mešavina motokultivatorskog krčanja njegovih creva, glasnog dobovanja srca, burnog žubora protoka Mihajlove krvi, nepodmazanog škljocanja zglobova, sablasnog disajnog huka ka i iz crnčevih pluća, šištavih mlazeva žlezdanih sokova... Pa dobro, ipak nije to bilo tako iritirajuće, preterao sam!

 - Ćuj, stari, kaj se sad kilaviš? Ovak nikak nemrem dobit mišićnu upalu! – doviknu Kinez Mihajlo i pojuri ka Ušču Dunava koji se baš tu preko puta Malog mirnog ostrva ulivao u ogromnu Savu. Ubrzo su jurcali lavirintima Kalemegdana, tvrđave sa novobeogradske strane prestonice, na čijem je vrhu ponosno stajao kip nagog škembavog muškarca koji je držao kriglu piva u jednoj i kokošku u drugoj ruci. Bio je to Eštrovićev „Gubitnik“, statua koja je simbolisala veličanstvene pobede našeg naroda kroz istoriju. Kada bi konzumacija obilnih robovskih patnji prešla u zonu nepodnošljive patnje narod bi dizao ustanke nakon kojih su nastupali periodi blagostanja kada se dijalektički, do sledećih buna i ratova, uživalo u vrhunskoj milde sorte patnji. Pa onda opet ispočetka i sve tako kao u kakvom raZačaranom krugu...

Sa Brankovog mosta pažnju su privlačili razigrani delfini. Ukoliko biste zastali i pažljivije pogledali (minimalna preporučena rezolucija očiju 2.1 megapiksela), zapazili biste i brojna jata crvenih i kestenjastih klovn riba, usamljene nadmene fluoroscentno-žute ribe leptire, po koju rasplivanu divovsku kraljevsku kornjaču ili džinovsku ražu čija se boja stapa čas sa ljubičastim koralnim grebenovima, čas sa ona tri, u rečnu salatu zarasla, potonula jedrenjaka. Legende kažu da se na ovom mestu povremeno pojavljuju i sirene. Nije bilo preživelih svedoka ovakvih susreta. Kažu i da se vodeničar Branko, po kome je most i nazvan, opijen njihovom grozomornom pesmom neoprezno nagnuo pre nego što ga je progutala bistra reka. Realniji su skloni teoriji po kojoj se previše nagnuo pokušavajući da dopre pogledom do čuvene kućice onog rečnog ježića.

Blago iritantna buka, koja je nadjačavala i galamu organizma Kinez Mihajla, dopirala je sa leve strane suprotne obale na koju su prelazili. Bilo je to vrištanje nekoliko stotina albatrosa, pelikana i po kojeg zalutalog papagaja iznad malobrojnih galija na marini koju su opkoljavali mnogobrojni kanui izvučeni na peščanu plažu. Sa desne strane, možda na kilometar odatle, videla se braonkasta nemirna crta koja je preplivavala Savu ka novobeogradskoj strani. Bilo je to krdo Gazela koje se u ovo doba dana obično vraćalo sa ispaše iz pašnjačkog dela grada kojem baš zbog toga i nadenuše ime Senjak.

Nekoliko surfera ustrašivo je uživalo u činjenici da ih svakog časa može ščepati krvoločni morski starac. Odrtavela morska neman očigledno je došla iz mora za nekim brodom, hraneći se splačinama izbačenim iz brodske kuhinje. Srećom, pa neće dugo preživeti u slatkovodnoj sredini. Lipsaće za koji dan, a i onako ne bi poživeo dugo, pošto je poznato da se morski starci rađaju u 71. godini.

Siđoše s mosta i skrenuše desno krećući se uz Savu biciklističkom stazom kraj koje se prostirao niz javnih LuPaK ZaUd-ova (lunaparkovskih krušaka za udaranje) na žeton.

Kinez Mihajlo zakoči la’murkanski kraj onog dela obale koji je zbog nečega uvek privlačio veliki broj hobotnica. Sa leve strane, prema gradu, od same obale, uzbrdo je išla živahna ulica koja je iznad ulaza u podzemnu Železničku stanicu pičila ravno do kružnog toka na Slaviji koji se mogao videti odavde.

 - Majstore, oćemo li svratit na još po jedno u „Octopussy garden“ ili ćemo drito doma? – dvoumio se crnac gutajući na suvo tablete protiv unutrašnje buke koja beše još jača zbog zadihanosti.

 - Pa šta znam... – neodlučivao se Ivan češući bolnu ranu na listu. - Već smo drkali jednom u Radeckom. Dokle, bre, više... Po ceo dan samo visimo po tim splavovima i drkamo... Paaa... aaajde...

Dok su silazili pokretnim stepenicama ka splavu, sa druge strane obale, na jednom peščanom sprudu, primetiše tri razigrane foke.

 - Isuse!!! Pa ovo je za ne povjerovat! Vidi foke u sred prijestonice! - zinuo je debeli Kinez.

 - U, jeee... čoveče! Foke! Sve, sve, ali otkud foke na Savi, eeeej!!!? – iščuđavao se Ivan neurotično mlatarajući rukama.

Dragi moji, evo prvog dela mog romana čiji je radni naslov „Tobiđenja dušo moja“.

Saveti, zapaža, predlozi su mi prosto neophodni... Znam da čitanje na kompu nije mnogo primamljivo, svakog ponedeljka slaću vam na sitne delove, pa kad ste raspoloženi vi prelistajte i pošaljite koju reč... ili ištite veći deo na idolmladih@yahoo.com

1. poglavlje

1. pisana celina

Mačoru Mjausu!

BAM!!! – počasni plotun označio je početak ove pisane celine. Ogromna plavo-plava papiga preplašeno prolete kraj samog početka. Onaj vetar beše mek, topao i blag. Jedan nakošeni oblak stvarao je jedno dnevno svetlo koje beše uglavnom plavkasto, na momente naradžasto. Zarozani debeljko hodao je lizajući oba pola baterije od devet volti kao da gricka kakav električni suncokret. Ćelava čekačica tramvaja diskretno je gasila cigaretu na podlaktici. Starac sa gušećom mašnom vukao je razdrndanu rikšu u kojoj se krajnje neudobno zguralo pet gojaznih devojčica. Oniža starica prišla je svečano.

 - Pardoniram, momče, pitala bih nešto!

 - Naravno, bakuta. Samo brzo... – prostenja Ivan brejkdenserski se klateći sa noge na nogu, očito od neke vrste urgentnosti...

 - Nova sam u kraju – žovijalno poskiči starica i namignu pod naherenom naočarom. - Gde se u kraju može nabasati na kvalitetnu mehaničarsku radnju za LuPaK ZaUd, znaš ove lunaparkovske kruške za udaranje što...

 - Znam, znam šta su LuPaK ZaUd-ovi... ali stvarno ne znam gde biste to... uh... – dobaci Ivan unezvereno se udaljavajući.

 - Pokvarila se ona moja, mnogo sam je izakala, a ove ulične na žeton mnogo su mi visoke da dohvatim...

 - Oprostite, stvarno žurim. Imate tamo onog majstora kod Zvezdarskog vodopada, ali u ovom kraju, ne bih znao. Tobiđenja, prijatno.

 - Snoviđenja, dečko – dobaci baba propevši se na prste kako bi mahnula mladiću koji je nestajao u mekanim isparenjima vešernice koje je kuvala čaršave za obdanište. Ivan zaustavi dah kako bi vešto izbegao prijatna topla isparenja i akutno opijajući miris oplemenjivača.

Dobro je, bar me nije mazila poput većine prolaznika – pomisli i sa žućkastim izrazom lica grejfuterski izlomljenih usana ubrza, pažnje usmerene ka traženju društveno-prihvatljivog mesta za pristojno odlaganje nadiruće patnje.

Hitao je dole ka Neimaru. Nalazio se baš u jednoj od onih čežnjivo prijatnih uličica sa fluoroscentnim bašticama koje uokviruju zanimljiv niz kućica u kojima je uvek petak, osim u vreme opšte važećih petkova kad se ostalih šest dana svake sedmice smenjuju u nizu. Mala vremenska anomalija, ništa posebno! Nikako od presudnog značaja za funkcionisanje sveta i u njemu naše skromne zajednice. A šta jeste važno? Pa, ako ste već tako zdravo znatiželjni, izvolite sići u donji pasus, možda vam razbistri neke od onih maglovitih delova uma u kojima su smešteni centri za poimanje ljudskih postupaka!

Najveća duhovna potreba i motivacija za opštim održavanjem vlastitog života (koji se svakog časa može prekinuti postupkom popularno nazvanim samoubistvo), hteli mi to da priznamo ili ne, usmerena je na omogućavanje situacija u kojima bivamo izloženi blagotvornom osećanju patnje. Da, patnje! Ali ne bilo kakve patnje! Naravno, ne dolazi u obzir ona prejaka i nepodnošljiva patnja, često izazvana nepopravljivim i realnim gubitkom! Nikako ni patnja nastala u okolnostima u kojima nam je narušeno zdravlje ili životna sigurnost, čije bi nam pomanjkanje ugrozilo nastavak života, pa samim tim i mogućnost budućih uživanja u blagodima patnji. Svakako da bismo već ovde mogli da uđemo u polemička razmimoilaženja, jer, složićete se, stvar je ipak komplikovanije prirode, pregršt je različitih sklonosti, ukusa, taktika i individualnih pogleda na patnju. U svakom slučaju nema ni govora ni o onom prostačkom, prizemnom duševnom bolu, niti o Tantalovim ili Sizifovim mukama bez kraja. Čitavo biće svake zdrave jedinke ište samo onu prefinjenu, gotovo idealno doziranu, tako elegantnu, milde sorte patnju!

Istina da vreme, mesto i intenzitet napada patnje ponekad i ne zavisi sasvim od nas, već i od mnogih, često neshvatljivih činilaca, a svakako i od faktora slučajnosti. Nekada taj blaženi čas iščikujemo, potenciramo i uvređeno iščekujemo, dok nas on permanentno ispaljuje, da bi opet taj naš trud stizao sa isplatom kada smo ga gotovo zaboravili i najmanje mu se nadali... Tu je i ona stara, gotovo prevaziđena kategorizacija na fizičku, duhovnu i kombinovanu patnju. Primetićete i razliku po intenzitetu i učestalosti, od one male akutne paćeničke užinice (da se čovek tek malo zasladi), pa sve do dalekosežnih, dobro isplaniranih paćenićkih karijera u koje se ulagalo godinama.

Bez obzira na blagotvorna dejstva patnje, ona je u trenutnom društvenom miljeu često tabu tema, a doživeti obilniji napad patnje pred drugima krajnje je nepristojno. Srećom pa moderna arhitektura već nekoliko decenija u svakom stanu podrazumeva izradu prostorija za patnju, popularnih patila! Siromašniji slojevi još uvek se moraju služiti poljskim patilima (zapravo za tu svrhu adaptiranim klozetima smeštenim iza tih oronulih stambenih jedinica), a primetićete da je sve više i javnih patila.

Da ne bi neprimereno pustio svojoj patnji na volju pred svim tim prolaznicima u sred bela dana, Ivan dade gas koraku, pravac ka najbližem javnom patilu. Eh, da je bar kakva fiziološka potreba u pitanju, moglo bi i iza neke zgrade ili žbuna, ali ovo, bilo bi okarakterisano kao vrhunski prostakluk, blam, bruka i sramota...

U centralnom gradskom parku na Neimaru, kod okretnice autobusa koji saobraćaju na čuvenoj liniji 24 (zvanično najprijatnija trasa – najudobnija vozila gradskog saobraćaja voze po najintimnijim uličicama centra, zbog čega je putnici željni neugodnije vožne sa zadovoljstvom izbegavaju) nalazilo se najbliže javno patilo. Ali tu je sada bila neopisiva gužva koju je stvarala oveća grupa demonstranaca. Pristizali su sa svih strana, očigledno se spremajući za još jednu mizernu akciju.

 - Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi! Za-voli! Da mržnja ne po-stoji!!!... Lju-bi, za-voli... – ostrašćeno su skandirali agresivnim hrapavim glasovima koji su se mešali sa kreštanjem nekoliko stotina preplašenih papagaja čija su gnezda nosila adresu ovog parka.

Bah, odvratni demonstranci, prokleta linearno-hedonistička bagra, sve bi da nas privuku na demonsku stranu njihove logički nedovršive utopije, tih banalnih uživanja i te nerealne jednostrane društvene harmonije. Ljubav, blagostanje, uživancija očišćena od svake patnje, ah, kako naivno, pomisli Ivan trijumfalno se probijajući do obližnjeg objekta na kome je svetlećom reklamom ispisano „Plati pa pati!“. Napokon to patilo!

 - U­sluga pationice je dvadeset devet kapi žutih para! – zahukta bradata tetka dlakavih ušiju i kucnu po tabli na kojoj je pisalo „Plati pa pati!“. Ivan ju je prekinuo baš dok je za stolom, za kojim je naplaćivala usluge patila, sama sebi odmereno prebijala nožni palac minijaturnim čekićem za OTO, neskriveno uživajući u dobro doziranoj patnji izazvanoj mehaničkim izvorom. Na stolu se nalazio portabl TV sa  koga je neka prelepa dama sa odvratnom živom ranom na čelu melanholično trabunjala o nekakvoj reviji u nekom hramu. Dlakouha (koja se bavila zanimanjem koje su od milja zvali Baba Pata) podiže pogled, iznenada se razneži i poče da ga mazi ispod brade kao da je u pitanju neko umiljato pseto. Ovaj ustuknu, kanu trideset kapi, klimnu joj da zadrži kusur, te šmugnu u prvu kabinu levo i ne uzevši iz automata papir za brisanje suza i bala.

Pationica patila beše solidno opremljeno. Pod i zidovi na metar i po od poda bili su popločani kvalitetnim pločicama sa trbuha atletski građenog crnca, dok je gornji deo zida dizajniran unakrsnim pločicama belca i indijanke. (Koliko li je trbušnjaka bilo potrebno da se ugradi u jedno ovako luksuzno patilo? Sve pločice ravnomerno su pulsirale pri svakom uzdisaju i izdisaju njihovih vlasnika, koji su se verovatno nalazili na raznim krajevima sveta, dobro dozirano u sreći propaćivali svoje jadne živote izdržavajući porodicu litrima novca koji su zarađivali njihovi trbušnjaci zaposleni u belosvetskim patilima)

Jedina stvar koja se nalazila u kabini osrednje veličine bilo je stablo ogromnog baobaba čija se krošnja nalazila negde iznad plafona pationice. Ivan ga najpre nežno pomazi u širokom luku, udahnu duboko, pa iz sve snage poče da ga grli i privatava. Zidne-pločice-trbušnjaci počeše da se grče i skupljaju. Ivan nastavi sve jače da stiska i mazi drvo. Ah! OooOh! Kakav nadirući bol! Kako prija! Aaaaaah! Gotovo orgazmičko stenjanje nadjača buku fanatičnog skandiranja demonstranaca iz parka. Prefinjena milde sorte patnja mogla je nesmetano sebi da da oduška u najfinijem obliku...

Ivan Tobić

2. poglavlje

1. pisana celina

 kaskajući taktovi Radeckog marša označiše početak nove pisane celine. Kompoziciju je do iznemoglosti izvodio nacionalni La’murkanski orkestar postavljen na improvizovanu binu koja se nalazila na stenovitoj obali Dunava, kod samog kraja Zemunskog keja. Sa obale je nekoliko bosonogih pecaroša vadilo morske krastavce, jedinu biljnu ili životinjsku vrstu donesenu sa mora, koja je uspevala i kod nas. Podunavlje beše čuveno po izvanrednim kiselim morskim krastavčićima.

Oniži bradonja, inače ponosni kustos vlastitog metafizičkog muzeja, skupljao je kamenje sa obale, da bi uz manje intervencije od njega pravio fotoaparate. On zgroženo pogleda u jato dunavskih konjica koje se mimoilazilo sa jednom nervoznom srebrnkastom ražom. Kako me samo nervira ova čista, prozirno zelenkasta dunavska voda, pomisli zlovoljno. Nekada je reka donosila one predivne komade otpada, a vidi sad ovu sterilnu ljigu... Misli mu prekinu govance koje na njega izruči jedan pelikan.

Nakon što su svratili u restoran Radecki na kraju biciklističke staze, dvojica uzjahaše svoje dvotočkaše i u ritmu marša zapedalisaše niz dunavsku obalu kraj koje se, sve do ušća u Savu, pružao drvored procvalih mandarina i kajsija, ispod kojih su rasli žbunići ribizle.

Napred je pičio tridesetogodišnji buckasti crnac na luskuznom bajsu sa amortizerima, a sledio ga je pogrbljeni desetak godina mlađi bledunjavko na preniskom sedištu kršine čije su se pedale non-stop okretale (bio je pokvaren zadnji zupčanik, pa ukoliko bi biciklista prestao da okreće, lanac bi nastavio za zadnjim točkom fatalno se gužvajući na prednjem prenosniku).

Ovaj što je uživao na stalnookrećućoj kršini bio je Ivan. Crnac ispred  beše njegov pajtaš Kinez Mihajlo. Ivana je krasio zavoj na obe potkolenice, koji je štitio bolnu ranu izazvanu pacovskim ujedima. Iz pravca Kinez Mihajla čula se škripa koja je nadjačavala čak i disharmoniju Ivanove olupine na dva točka. Ali buka ne beše izazvana škripom luksuznog velosipeda koji je jahao debeljuškasti tamnokožac, već samim Kinezovim organizmom koji je funkcionisao jako bučno. Bila je to mešavina motokultivatorskog krčanja njegovih creva, glasnog dobovanja srca, burnog žubora protoka Mihajlove krvi, nepodmazanog škljocanja zglobova, sablasnog disajnog huka ka i iz crnčevih pluća, šištavih mlazeva žlezdanih sokova... Pa dobro, ipak nije to bilo tako iritirajuće, preterao sam!

 - Ćuj, stari, kaj sad pa kilaviš? Ovak nikaj nemrem dobit mišićnu upalu! – doviknu Kinez Mihajlo i pojuri ka Ušču Dunava u Savu. Ubrzo su jurcali lavirintima Kalemegdana, tvrđave sa novobeogradske strane prestonice, na čijem je vrhu ponosno stajao kip nagog škembavog muškarca koji je držao kriglu piva u jednoj i kokošku u drugoj ruci. Bio je to Eštrovićev „Gubitnik“, statua koja je simbolisala veličanstvene pobede našeg naroda kroz istoriju, nakon kojih su nastupali periodi blagostanja kada se do sledećih ratova uživalo u vrhunskoj milde sorte patnji. Pa onda opet ispočetka i sve tako kao u kakvom raZačaranom krugu...

Sa Brankovog mosta pažnju su privlačili razigrani delfini. Ukoliko biste zastali i pažljivije pogledali (minimalna preporučena rezolucija očiju 2.1 megapiksela), zapazili biste i brojna jata crvenih i kestenjastih klovn riba, usamljene nadmene fluoroscentno-žute ribe leptire, po koju rasplivanu divovsku kraljevsku kornjaču ili džinovsku ražu čija se boja stapa čas sa ljubičastim koralnim grebenovima, čas sa ona tri, u rečnu salatu zarasla, potonula jedrenjaka. Legende kažu da se na ovom mestu povremeno pojavljuju i sirene. Nije bilo preživelih svedoka ovakvih susreta. Kažu i da se vodeničar Branko, po kome je most i nazvan, opijen njihovom grozomornom pesmom neoprezno nagnuo pre nego što ga je progutala bistra reka. Realniji su skloni teoriji po kojoj se previše nagnuo pokušavajući da dopre pogledom do čuvene kućice onog rečnog ježića.

Blago iritantna buka, koja je nadjačavala i galamu organizma Kinez Mihajla, dopirala je sa leve strane suprotne obale na koju su prelazili. Bilo je to vrištanje nekoliko stotina albatrosa, pelikana i po kojeg zalutalog papagaja iznad malobrojnih galija na marini koje su opkoljavali mnogobrojni kanui izvučeni na peščanu plažu. Sa desne strane, možda na kilometar odatle, videla se braonkasta nemirna crta koja je preplivavala Savu ka novobeogradskoj strani. Bilo je to krdo Gazela koje se u ovo doba dana obično vraćalo sa ispaše iz pašnjačkog dela grada kojem baš zbog toga i nadenuše ime Senjak.

Nekoliko surfera očigledno je uživalo u činjenici da ih svakog časa može ščepati krvoločni morski starac. Odrtavela morska neman očigledno je došla iz mora za nekim brodom, hraneći se splačinama izbačenim iz brodske kuhinje. Srećom, pa neće dugo preživeti u slatkovodnoj sredini. Lipsaće za koji dan, a i onako ne bi poživeo dugo, pošto je poznato da se morski starci rađaju u 71. godini.

Siđoše s mosta i skrenuše desno krećući se uz Savu biciklističkom stazom kraj koje se prostirao niz javnih LuPaK ZaUd-ova (lunaparkovskih krušaka za udaranje) na žeton.

Kinez Mihajlo zakoči la’murkanski kraj onog dela obale koji je zbog nečega uvek privlačio veliki broj hobotnica. Sa leve strane, prema gradu, od same obale, uzbrdo je išla živahna ulica koja je iznad ulaza u podzemnu Železničku stanicu pičila ravno do kružnog toka na Slaviji koji se mogao videti odavde.

 - Majstore, oćemo li svratit na još po jedno u „Octopussy garden“ ili ćemo drito doma? – dvoumio se crnac gutajući na suvo tablete protiv unutrašnje buke.

 - Pa šta znam... – neodlučivao se Ivan češući bolnu ranu na listu. - Već smo drkali jednom u Radeckom. Dokle, bre, više... Po ceo dan samo visimo po tim splavovima i drkamo... Paaa... aaajde...

Dok su silazili pokretnim stepenicama ka splavu, sa druge strane obale, na jednom peščanom sprudu, primetiše tri razigrane foke.

 - Isuse!!! Pa ovo je za ne povjerovat! Vidi foke u sred prestonice? - zinuo je debeli Kinez.

 - U, jeee... čoveče! Foke! Reci, braaate! Sve, sve, ali otkud foke na Savi, eeeej!!!? – iščuđavao se Ivan neurotično mlatarajući rukama.

Ivan Tobić

(početak drugog poglavlja romana u nastajanju)

piše: Iva Đorđević

CIFET 2005 – FESTIVAL EKSPERIMENTALNOG TEATRA

Welcome to Egypt, my habibi!

Iako kotačima avion nije ni približno dotaknuo  afričko tlo, gradska svijetla daju nam do znanja da ubrzo stižemo u grad čije se predgrađe, pogledavši kroz prozor s lijeve strane, pa malo zatim u onaj sa desne strane, stapa sa horizontom.

Tek došli, a već dobrodošli!

„Welcome to Egipt!“ – riječi su, koje su nam poželjele dobrodošlicu u Kairo i koje će u predstojeća dva tjedna izgovoriti slučajni prolaznik, sobarica koja svako jutro od ručnika pravi origami dekoraciju, taksista s kojim se svakodnevno cjenkamo prije no što i sjednemo u auto, školarac koji prelazi cestu, policajac koji uz pozdrav zaustavlja promet da pređemo cestu, čiča Asis koji ne prosi već prodaje duhan za šišu , mladići u jazz klubu koji se hoće za uspomenu slikati sa nama jer smo mi, kao, egzotični. Trgovci na bazaru Khan El Khaliliju spomenuti će Šukera i upitati nas: „kako smo?“ i to na na hrvatskom.

Kako smo? Ma, odlično smo. Tek došli, a već dobrodošli!

U Kairu se od 20. – 30. listopada 2005. održavao 17. Međunarodni festival eksperimentalnog kazališta – CIFET, na kojemu su svoju zemlju predstavljala reprezentativna imena kazališne alternative iz čak 45 zemalja svijeta.

Lijepu našu je, na zahtjev Ministarstva kulture, predstavljalo Kazalište Dr. Inat iz Pule, sa svojom najnovijom predstavom „Krugovi“ u režiji Branka Sušca.

Branko ima moć da život isecira na željene dijelove i zatim ga, vođen principima  sopstvene geometrije, nanovo posloži u nešto što je umjetnost koja ne govori, ali grize za vrat svakoga koji joj pokuša okrenuti leđa ili još gore, ignorirati. Predstavu bi trebali odigrati dvije večeri za redom.

Na sceni se rađam i živim u krugovima koji se sužavaju i šire sa Davidom Belasom i Petrom Rajh. Šandor Slacki nam na sceni, kao i u zbilji, uvijek priređuje nova iskušenja. Sve što znam, naučio me upravo on. Za ulogu odigranu u „Krugovima“  na 11. PUF festivalu Šandor dobiva i zasluženu nagradu najboljeg glumca. Tehnički virtuoz je Marko Bolković, a njegov pomočnik Aleksandar Švabić. Bilo je tako milo gledati s kolikom nježnošću Marko tijekom cijele predstave u naručju drži habibi CD player, koji bi kao nedonošče, na svaki malčice jači drhtaj na sceni, napravio rigicu i zaspo. Aco je junak svoje vrste, nakon  predstave u Kairu on sada, kao i i tamo, zatvorenih očiju podešava u nijanse jačinu svijetala.

Uzevši u obzir da se deset dana prije početka festivala, na nacionalnom kazališnom festivalu Beni Swief desila tragedija u kojoj je izgorilo kazalište i stradalo pedeset ljudi, održavanje festivala do samog je početka bilo upitno,  spektakularna ceremonija otvaranja festivala otkazana, a domicilna kazališna publika je svoj stav negodovanja izrazila bojkotom skoro svih 75 kazališnih predstava koje su se tih dana igrale u dvadeset različitih gradskih prostora.

Hotel - muzej u koji smo smješteni nosi ime egipatske pjevačke dive Umm Kolthoum, a svoja leđa odmara  na obali Nila. Ulaz se nalazi u lumbalnom dijelu, a naš balkon između 15. i 16. kralješka; toplo je, pa se do kasno u noć, vrelu egipatsku noć, inhaliramo mješavinom duhana i jabuke, tek smo stigli... ne mislimo ni o čemu, ne konzumiramo pivo jer je ovo koje nude bezalkoholno a onog drugog nema...ne moramo ništa... nastupamo za pet dana pa puštamo gradsku vrevu da nam odsvira  svoju simfoniju, da nam ispriča svoju  postmodernu priču. Nevidljivi gradski fantom ubrzo će podesiti svijetla, narediti vjetru da lagano pirka, a  Nilu da u svoj tok uplete i našu tajnu, te je ispreplete sa onima koje tu već stoljećima žubore.

Na scenu stajemo tek sljedeći tjedan, do tada smo publika i aktivni suučesnici urbanog spektakla koji upravo počinje i od sada će se dešavati u svakoj uličici ovoga grada. Kao što u  Urbanim duhovim Deshel kaže: glavni pokretač urbanog teatra je interakcija mase i pojedinca. Ljudi na koje nailazimo postaju glumci ekspresivnih emocija koji snagom simulacije prozaičnu stvarnost pretvaraju u duhovni i kulturni čin.

„Welcome to Egipt!“- čujemo iz daljine , a prema nama korača Ahmed. Kaže da studira pravo i svaku priliku da vježba engleski on pronicljivo koristi. Za svoju ljubaznost on ne traži bakšiš.

Upravo smo se taksijem dovezli na  veliki bazar Khan El Khalili. Nismo ni izašli, a Ahmed  koračajuči prema nama želi dobrodošlicu, zatim kaže da ličim na Nefretitti, ja se zacrvenjeh, on kaže da hodam kao egipčanka. Ja pitam kako je to? On kaže kao deva. Zatim kaže da će nas odvesti do tvornice papirusa i u sljedećem trenu mi već hodamo uskim uličicama prepunim ljudi koji prodaju: voće, tkanine, marame, purane, drvenariju, auto-dijelove, srebro, parfeme, nargile. Sada smo već dogurali do trećeg kata trošne zgrade, kroz poluodškrinuta vrata vidjeli pregršt djece koja šiju odječu – Abibas tunike su ove sezone hit. Kroz druga vrata zatekosmo obrise nekih tužnih života i napokon dođosmo do tvornice papirusa.

Tvornicu slučajno vodi Ahmedov stric – njegovo ime stoji podcrtano u Lonely planet vodiću, kojega mi upravo pokazuje : „i bilo bi pristojno kada bi nešto kupili“...“ i jedino ovdije papirus je prvoklasam, drugdje prodaju bananin papir“... „a ljudi iz vaših krajeva znaju prepoznati kvalitetu i na njoj ne štede“...“ upravo zbog toga je genijalno da smo se tako slučajno zatekli ovdije“. A čuli su i za Šukera.

Znali smo da nigdje nećemo tako povoljno proći.

U sljedečim danima slažemo patchwork dojmova najraznovrsnijih kombinacija mirisa, boja i okusa.

Kada bi se od mojih dojmova dala sagraditi  piramida, ona bi bila mnogo viša od one Ramzesove. Ne bi dopustila da joj otadžbinu sklanjaju u halurine koje prije podsječaju na skladišta no na muzeje. Za slikanje u njoj i dodatnu ljubaznost, naravno tražila bih bakšiš.

Nije mi namjera pisati o „Krugovima“ kao eksperimentalnoj predstavi, ono što bi se trebalo o toj predstavi reči iziskuje jedno posebno izdanje časopisa. Prednost „Krugova“ je ta što je predstava neverbalna pa stoga i svim ljudima razumljiva.

Svaka predstava je eksperiment, svako novo igranje je eksperiment za sebe. Ono u čemu svaki glumac na sceni sebično uživa je privilegija kazališne perspektive koju nijedan mecena ne može dobiti rezervacijom i najskuplje lože. Predstava ne postoji bez publike, a iz moje perspektive ta publika postaje predstava za sebe. Ona postaje živi organizam koji se poigrava predstavom; frigidna ili nimfomanka, ona je dama koja se poštuje i ne podcjenjuje.

„Počinjemo za deset minuta!!!“ - dovikuje Branko.

Kazalište Al Ayem je na otvorenom, u centru smo gradske vreve, iznad gledališta se uzdiže neboder sa ogromnom, HITACHY svjetlećom reklamom,  pored nebodera smješten je minaret sa kojega će se točno usred predstave oglasiti Hodža.

Sirene automobila ni tada neće utihnuti:

„Publika je nestrpljiva, Boško Buha je završio sa predstavom, vjerovatno ima onih koje je taksista odveo u pogrešno kazalište i treba im bar sat vremena da stignu....najbolje je da počnemo“ – savršeno mirnim glasom kaže Šandor. Taj glas uvijek smiri i mene.

Predstava počinje.

Moje bilo pulsira snagom 20 miliona ljudi koji u ovom gradu bivstvuje.

Tudamp!! TUdamp!!TUDamp!! TUDAmp!! TUDAMp!! TUDAMP!!

Imam ogromnu tremu.

Mislim o tome kako je lijepo zbog nečega imati tremu.

Imati ogromnu tremu u Kairu i nije najgora stvar na svijetu.

Moja najljepša trema ima oblik kruga a kad utihne, uradi to kao cvrčak...

Sutradan smo još jednom odigrali predstavu, sjedišta je ispunila domaća kazališna publika. Suzdržano su nas gledali, isisavali iz nas energiju, zatim hlapljivo jeli očima, suosječali, osuđivali, smijali nam se, par trenutaka su nas voljeli, a malo smo im se i gadili.

A onda muk.

........

Pokušaj da se odbaci pojam iluzije u kazalištu, zahtjeva od glumca da ne glumi već da proživljava. Da svaku situaciju shvati kao svoju i da osobno izreagira. Takva reakcija nikada ne dolazi racionalno već, kako kaže Branko Sušac, iz želuca. Takav senzibilitet tjera me da intenzivnije udišem zrak, da osjetim svaku mirodiju dodanu jelu, da se suncu i vodi veselim više no ikad, da prezirem svakog dotjeranog muškarca koji za ruku vodi svoju, u crno prekrivenu ženu kojoj se jedva i oči naziru; da me pomisao da je ona sa time pomirena i možda nema potrebe za drukčijim životom, još i više sablazni. I da taj isti muškarac pohotno ne gleda moja gola ramena, mislila bi drugačije. Ne mogu, da to ne shvatim osobno. Kao što osobno shvaćam i svaki primitivizam s kojim se susrećem na ulicama svoga grada.

Tu se na ulici strancima glasno ne želi dobrodošlica.

.........

A onda pljesak koji nadglasuje gradsku vrevu.

(listopad 2005)

piše IVAN TOBIĆ

Postapokaliptični Mostar

Opasnost od rušenja!

Postoji grad u kome tokom polusatne šetnje možete da upoznate nekoliko kontinenata, religija i kultura. To je grad u kome se ljudska glupost i ratno ludilo brutalno ukrštaju sa stvaralačkim superherojstvima kreativnog duha i lepotama prirode. Mostar je podeljen na šest opšina, Neretva ga uslovno deli na istočni i zapadni deo. U istočnom delu većinsko je muslimansko, u zapadnom hrvatsko stanovništvo.

Čini se da se ni sami Mostarci ne snalaze najbolje u svome gradu, tako da smo proveli pola noći u traženju određenog dela grada gde su smešteni učesnici UNESCO-vog seminara o kulturno posredovanju na Balkanu. Problematiku bosansko-hercegovačkih dobrih i zlih duhova teško je i mučno pretočiti u reči, tako da će zbunjeni redovi koje čitate verovatno sadržati i mnoge iskrivljene utiske o jednom od mnogih gradova ultra-tragične sudbine, za koje naše melanholično post-devedeset-infinitivno biće najčešće ne želi da zna.

Ratno ludilo krenulo je '92. godine. Najpre su ujedinjene hrvatsko -muslimanske snage udruženo ratovale protiv JNA, da bi ubrzo međusobno zaratile uzajamno se optužujući za izdaju. U jednom trenutku broj mrtvih je bio toliki da ih je nemoguće bilo pokupiti i sahraniti. Linija razgraničenja zaraćenih strana bila je na Neretvi i Bulevaru, gde su se nalazili i najvažniji infrastrukturni, kulturni i obrazovni objekti. Ovaj deo i dalje izgleda sablasno, sa izrešetanim zgradama koje su danima gađane tonima municije. A kakvi tek aveti sećanja hodaju za Mostarcima nakon godina smrti, razaranja, maltretiranja, logora, proterivanja, silovanja, mržnje...

Gradski simbol, Stari most iz 16. veka traljavo se obnavlja. Verski objekti podižu se što više ka "nebeskome biću" (pa ako može i ka vidokrugu onog sa druge strane), ma kako ga nazivali i na koji način mu se vernici molili. Sa zapadnog brda svetli ogromni krst, skoro da pomislite da ste u Sao Paolu, a pojedini građani pomišljaju da će dobiti turističku atrakciju, ako se žirafasti toranj franjevačke katedrale nakrivi od visine i tankosti. "Mi ovde pravimo rakete, a oni krstaše" - komentariše jedan momak sa istočne strane. Vidljivi su razni nivoi poštovanja i shvatanja islama i katoličanstva.

Stari grad je najrazrušeniji. Svaka druga građevina je ruina na kojoj je tabla sa natpisom na engleskom i "ovdašnjem": "Upozorenje! Opasnost od rušenja! Zabranjen prilaz ruševini i parkiranje vozila."

Mostar ima gradonačelnika iz istočnog dela, koji je član SDA, dok je dogradonačelnik iz zapadnog dela, doskorašnji član HDZ. Građani jednog dela Mostara imaju osobne, a drugog lične karte. Vodovod je do skora bio odvojen, smeće se na žalost još deli po nacionalnoj osnovi. Zapadno komunalno preduzeće je u štrajku, tako da se ulicom gomilaju smrdljive kese. Bolnice su razdvojene. Škole uče po potpuno različitim programima, koji sa sobom donose realan strah od budućih netrpeljivosti. Postoje i dve autobuske stanice, odnosno kolodvora. Nadrealno dobri gradski autobusi povezuju grad zahvaljujući japanskoj pomoći. Policija je zajednička, ali jedini istinski gospodar mira su patrole SFOR-a. Vecina ljudi koje sretoh, naravno, ne priznaje nikakvu podelu.

"Mi imamo Velež, to je klub. Oni imaju taj Zrinjski od pre koju godinu, to ništa nije. Jel' ti znaš ko je Tuce? To je najbolji fudbaler svih vremena na svijetu. Velež je, moj jarane, razbijao Zvezdu one godine kad je osvojila kup svijeta. Ali ne ide Veležu nešto u poslednje vrijeme. Želja je najbolji sad." - polutolerantno objašnjava stanje u Premijer ligi, zajedničkoj fudbalskoj ligi BiH, jedan od Rođenih, navijača Veleža. "Jel' imaš ti psa, kera jel' imaš? Ja dresiram pit-bulove za borbu. Hoćeš da ti nabavim drogu, hoćeš kurve da ti nabavim?"

Stanovnici druge strane nisu bili toliko raspoloženi za druženje, a moglo se naslutiti da im je najdraži splitski Hajduk. Ova strana deluje totalno drugačije. Kao da ste prešli iz Azije u Centralnu Europu. Ovaj deo grada nije toliko razrušen, sem po takozvanoj "liniji razdvajanja". Tiho je, modernije i suzdržanije. Svaka druga prodavnica u koju smo svratili ima uramljenu sliku haaškog optuženika Janka Bobetka. "Za DOP spremni!", poigrava se ustaškim pokličima džankoidni autor grafita, koji je našao svoj način bekstva od realnosti. Ima dosta fensi kafića u kojima gomila isfoliranih klinaca sluša domaći dens i namrgođeno šacuje neznance, baš kao i u beogradskim tržnim centrima i unutrašnjo-srpskim dizelaškim kafićima. Takvi se najviše međusobno mrze, a isti su, ma im slučaj zamesio da se rode.

"Ti si ono što mrziš!" piše na jednoj nalepnici u prostorijama NVO "Mladi most". Najprijatniji utisak ostavljaju razni omladinski NVO-i, projekti i kulturna dešavanja. MIFOC je izuzetno uspešan letnji interkulturalni festival, za kakav srpski gradovi veličine Mostara nikada ne bi imali ni snage ni razumevanja. Organizuju ga NVO-i Mostara, Francuske i Španije, a u desetak dana učestvuju dvestotinak volontera iz cele Evrope.

Literarno podzemlje, grupacija Kolaps izdaje sofisticiranu urbanu kulturnu periodiku "Iza - glas nesvijesti" i zbornik postmoderne, postpank i pop književnosti "Vodič za urbane spavače", organizuje nekonvencionalne književne hepeninge... Pavaroti centar je muzička škola, koja ima i klub, galerijski prostor, pa čak i apartmane. Postoje razni kursevi muzičke terapije, u kojima učestvuje dosta dece. Postoje i Postpesimisti Mostara (jedna od omladinskih grupa u gradovima post-jugoslavenskih zemalja - oni koji su prevazišli pesimizam, ali za optimizam još nisu spremni). Grupa Škart-art skuplja otpatke od kojih u iznajmljenoj kući na periferiji stvara umetnička dela. Etno melem-na-ranu grupa "Mostar Sevdah Reunion" uz koju čašicu mostarske loze svideo bi se i najzagriženijim konzumentima kafanskih pevaljkastih zvukova, ali i najtvrđim apologetama underground kulture. Mostarski teatar mladih, čest je gost svetskih pozornica. U poluobnovljenoj zgradi odgledali smo predstavu o majstoru Hajrudinu, graditelju Starog mosta. Radio Studio 88 emituje sasvim pristojan alternativniji zvuk.

Alternativni institut je verovatno najopušteniji klub na Balkanu, gde često gostuju aktuelni bendovi sa ovih prostora, a gde sam i lično (uz markantnog Elvisa iz Zenice, Joska iz Mostara, Lažnog iz Beograda i dvojicu italijanskih humanitaraca) učestvovao u književnoj večeri i celovečernjoj dub-free jazz improvizaciji, gde se dešavalo da pesma započinje psihodeličnom verzijom "Rastao sam pored Dunava...", a završava fank euforijom "Neretvo, Neretvo, kraj tebe mi srce moje ostade..."

Aleksa Šantić, poetski je simbol Mostara. Ove godine ponovo su zaživele Šantićeve večeri poezije. Koliko Mostarci poštuju Šantića pokazuje i činjenica da je čovek koji nam je pokazivao džamiju, nekoliko puta napomenuo da je Aleksa dobio i Nobelovu nagradu, za pisanje o mostovima Mostara.

Jedna devojka nas je plašila da postoje ljudi koji bi nas ubili samo da čuju kako govorimo ekavicu. Suveniri i zidni ukrasi na kojima dominiraju razni bodeži i sečiva i ukrašene čaure ne ohrabruju, no mi nailazimo samo na suprotne primere. Ljubazni konobar se toliko predao radu da ni ne primećuje da već sat vremena slušamo ever green u duploj brzini. Ćevapi predobri, prosto bi ih u džep stavio, da pokažem ovdašnjim trovačima kako se to radi. A najbolji ipak na Baš-čaršiji kod legendarnog željinog fudbalera Asima Ferhatović - Hasea ("nedjelja, kad je otiš'o..."). Šarmirana prodavačica neće da nam naplati sok, sa mesarom pola sata filozofiramo o sudžuku...

Prijateljstvo grade šetkajuća smeškanja.

Ivan Tobić; "Smederevska Sedmica", "MonopoList", "PG City", "Serbian Cafe", novembar 2002.